Фото: www.xram-st.ru
Игоова прогноза
У свом култном роману „Богородична црква у Паризу“ В. Иго развија мисао о супротстављању књиге и здања, тачније – књиге и храма. „Ево шта ће те убити,“ – каже Иго за књигу, обраћајући се храму. Ово је веома оригинална мисао. По уверењу аутора све што је било велико пре Гутенберга, нашло је оваплоћење у камену. Све идеје су захтевале градилиште, камен, длето, велики волумен. А после проналаска штампарске машине књига је истакла своја права на ширење истине и све је престигла. Књига је јефтинија и лакша од громада као што су древни храмови. Она се шири по свету као паперје на ветру. Неухватљива је као сунчев зрак. Можеш је ставити у џеп и носити куд год ти падне на памет. Док храм захтева огромне трошкове приликом изградње, а затим и приликом експлоатације.
У храму као ансамбл, као група, као породица живи све оно што ће се касније распршити у појединачне облике уметности. Ево га како стоји насред града као великан. Крштење и венчање, појање и проповед, икона, витраж и скулптура – све живи у њему као што бобица, печурка и дивља животиња живе у шуми. Органски. Природно. Касније ће се икона претворити у слику и захтеваће засебне сале и изложбе. За њом ће каменим скоковима похитати скулптура. Музика ће запевати одвојено од Литургије, говорништво ће се с катедре преселити у парламент и на партијске трибине. И заборавиће на храм. Стидљиво ће заборавити оно чему су вековима дуговали свој интензиван живот. Своја нова обитавалишта такође ће назвати „храмовима“. „Храм уметности“, „позоришни храм“, „храм знања“… А овом одласку испод купола Дома молитве, по Игоовом мишљењу, темељ је ударило штампање књига.
Све у једном
Храм је жив унутра и споља. У кућама људе окупља огњиште, а у граду – храм. Тако је било раније док телевизор није заменио огњиште. У храму је човеку добро да размишља сам, кад је јутрење већ одслужено, а вечерње још није почело. И у храму је лепо кад сви заједно певају, кад наступи празник, или пост, или важан народни догађај. Живот се из храма прелива на улицу, на трг, тамо где трговци постављају своје тезге и столове, а глумци играју одређене епизоде недељом. Све што човек треба да зна храм објављује од јутра до вечери сваком својом скулптуром, сваком сликом, сваким зраком светлости који се обојио пролазећи кроз стакло витража. То да Бог постоји јасно је као бели дан. Довољно је бацити поглед на громаде цркава, које су грађене вековима. И Бог постоји, и Христос је васкрсао, и свет није хаос, већ ред и склад. О томе древне цркве могу да говоре дан и ноћ онима који имају уши да чују. И ако се у оно доба док храм и књига још нису постали антагонисти, пишу књиге, оне и саме личе на цркве.
Дантеова „La Divina commedia“ је храм. У ову књигу човек улази као под сводове. Овде је све испреплетено и органски повезано: богословље и астрономија, историја и данашњица, поезија и философија. Цео свет је унутра. Иго Дантеа и Шекспира отворено назива градитељима храмова. Њихово стваралаштво је монументално. Човек га види из даљине и крсти се.
Заокупљајући лакоћом
Књиге из каснијих епоха су друга ствар. Не могу се упоредити са храмом, а ни не претендују на то. Реч увек гради здање. Али какво? Бункер, шатор, кафић покрај пута. Затворска барака, војничка касарна, фабрички погон. Зар је мало здања која се могу саградити од речи-цигала уместо громада страховитих размера, које у себе пуштају само крштене!... Иго је у праву. Књига је ступила у борбу с храмом као лаки пешадинац против добро наоружаног витеза. Књига је почела да проповеда оно што је људима пријатно и то свуда. А пошто је има много, више јој се не могу запушити уста. Храм је позивао човека да дође, да се бави својом душом. Књига је сама потрчала човеку у сусрет како би се бавио истом стварју. Очигледно је да је однела превагу у брзини и пријатности. Она је изродила слободоумље, умножила је спорове, додала је уље у ватру таштине. „Зашто да идем у храм ако ћу се помолити код куће?“ – каже сад онај ко се не моли никада. „Зашто да слушам свештеника ако могу и сам да прочитам Јеванђеље?“ – каже онај ко чита само новине.
Али књига није остала сасвим без здања. И њој су потребне зграде, поред штампарија и библиотека. Књига, која се бори са древним храмовима, лака и приступачна, почела је да позива у живот гомиле других здања, супарника храмова. Прво су то били позоришта и музеји, затим берзе и сајмови трговине, а сад су мегамаркети и спортске арене. Они примају на хиљаде и милионе људи, подсмевајући се тихо, а понекад и отворено, све празнијим црквама. У рату за човекову душу Дом молитве губи од домова трговине и разоноде.
Не супарници, већ сарадници
Тешко да храм и књигу доживљавамо као супарнике. Макар због тога што се књиге читају и у храмовима. А и сам Иго је написао књигу о храму. О Богородичној цркви у Паризу. Односно, сродио је у оквиру једног дела умеће писања и штампања с легендом из древне старине, која се одиграва на степеницама древног светилишта. И у томе постоји известан изазов и задатак. Величина и животна снага ће пратити народе и цивилизације који буду успели да споје љубав према књизи и живу љубав према храму. Наши храмови нису саграђени да бисмо у њих водили туристе, премда је и то само по себи изванредна појава. Наши храмови од којих је већина срушена (под утицајем специфичних идеја прочитаних из књига) треба да буду обновљени. Али ни књигу не треба испуштати из руке. Ко је још сасвим недавно могао да поверује у то да ће на месту базена у близини станице метроа, назване у част Кропоткина, бити обновљен храм Христа Спаситеља? Колико је било скепсе и сумње! А стоји и окупља богомолнике.
Обнављање Домова молитве у нашој отаџбини је у суштини блиско борби против неписмености. Знамо да спајамо слова уречи, али је питање шта читамо? Да бисмо читали оно што је потребно, живо и чисто, потребни су храмови у којима ће човек чути нешто о правилном правцу кретања.
Пријатељство храма и књиге је знак непобедивости. Иго је, наравно, био у праву у својим оштроумним опаскама у роману. Али то је западна проблематика која вечито супротставља познавање вере или благодат – добрим делима. Источно мишљење је у стању да сједини и помири у јединственом религиозном искуству противречне и зараћене западне категорије. Код нас је први штампар био клирик – ђакон Иван Фјодоров. У нашој варијанти Гутенберг уопште не мора да се свађа с каменоресцима и иконописцима. Треба истовремено градити храмове и писати књиге тако да књига људе доводи у храм и да их храм учи да се разумеју у књиге. Епоха ово и очекује, и захтева.
