Борба малог Петра и његове браће

У неомалтерисаној кући, подно Камиље, где све фали и где је све дотрајало, живи петочлана породица Вулићевић

Породица Вулићевић у својој кући: на прозорима некакви најлони „кроз које се ништа ноћу не види”, док промаја бије кроз рупе јер је силикон са штокова ко зна кад отпао (Фото Б. Радомировић)

Лепосавић – Само дан по Ђурђевдану, тројица малене браће Вулићевић, дванаестогодишњи близанци Петар и Спиридон и годину дана млађи Сретко, крстили су се у цркви Свети Василије Острошки у Лепосавићу. Испунили су жељу ови мали велики борци, ђаци Основне школе „Косовски божур” из Косовске Митровице, са истуреним одељењем у Лепосавићу.

Сва тројица, где најмлађи по висини одскаче, су у истом, четвртом разреду. Деле исте књиге, школски прибор, одећу, похабану обућу, а деле и један дотрајао улегао кревет, на којем попречке спавају.

Невоља их је братски зближила у специјалној школи, у којој су научили прва слова, отплакали „нешто што им није по вољи”, научили да цртају Исуса Христа, цркве и манастире, заволели информатику, али и онда када су сазнали да мали Петар има висок притисак и да не сме да окуси со. „Три пута дневно Перо иде у дом здравља да му доктори мере притисак. У децембру прошле године, педијатри у Дому здравља у Лепосавићу су му открили болест. Исто су потврдили и у Тиршовој у Београду, где је доктор казао да Перо ама баш ништа слано не сме да окуси”, спуштеног погледа, загледан у цигару, прича Драгиша, отац тројице малишана, док седимо за климавим столом покривеним неком избледелом мушемом, на још климавијим распареним столицама. „Је л’ хоћете да напишете да је наша улица Топличких устаника без броја?”, упада у мучну тишину Спиридон, најврцавији од тројице браће, док на сто спушта нацртане цркве, манастире, Исуса Христа и у даху моли! „Да вам рецитујем химну ’Боже правде’?” „Ајде, Спиро, да видимо је л’ целу знаш”, кажемо, док ко по команди са кревета скачу Перо и Сретко, хоће и они.

Бејасмо затечени Спировим рецитовањем, ту у маленој кухињи, која је и дневна и спаваћа соба, са све „смедеревцем” који је, рекло би се, пободен насред тамног, ко зна када окреченог собичка.

На прозорима некакви најлони „кроз које се ништа ноћу не види”, док промаја бије кроз рупе јер је силикон са штокова ко зна кад отпао.

Мајка Мирија (40) спустила поглед, не проговара, загледана у врхове, бар три броја већих папуча. „Извините, је л’ могу ја нешто да кажем?”, молећиво, тихим дечјим гласићем јави се Перо, вижљасти дечак којег је болест, како рече, „довела на 42 кила”. „Знате, ја сам јео све слано. А, сада не сме мајка ни хлеб да посоли. Меси ми свако јутро. Али, ево данас сам појео бурек. А, нисам смео! А, је л’ знате шта ме је обрадовало? Рекли ми у једној бурегџиници да ће само за мене да месе неслан бурек. И, још нешто да вам кажем! Волим све педијатре доле у дому здравља и друге докторе коју ми мере притисак кад закасним”, као стармали, и даље се извињавајући „што упада док тата говори”, прича Петар, док у руци гужва неке паре, које су он и браћа добили на крштењу.

„Само још ово да кажем! Добили смо 35 евра, а за све паре купићемо пет кила батака. То сада волим да једем. Ал’ не сме да буде ни трунка соли”, једва чујним, тананим гласом, ко да се срами, изусти Петар, док му бистре сузе замаглише поглед.

Вулићевићи живе од косовског и дечјег додатка и од 30 евра, колико прима Драгиша на име рада у Рафинерији „Трепче” у Звечану, у којој је до рата радио. Често остану без лекова јер у „државним апотекама нема”, а из Рашке им тек некад неко донесе. Тамо се лекови добијају на прописани рецепт. „Ишао сам у ’Трепчу’, у Звечан, тражио да ме врате да радим пуно радно време. Нико ми главе није окренуо. Молио сам и овде у Лепосавићу у Флотацији, али ми кажу: ’Може, али у рудник.’ Ја сам болестан, нисам за рад под земљом. Имам слабо срце, гушење, слабовид сам. Нека ме врате у Рафинерију, или нека ми дају неки посао овде. Ја хоћу да радим, али нико ме не види”, говори у даху речити Драгиша, отац три дечака, три узданице, којима судба баш није ишла наруку.

Врзмају се Спиро и Сретко, хтели би „свашта да покажу и кажу”, али знају за ред, па пуштају родитеље да о јаду говоре.

Немају Вулићевићи, ту у Лепосавићу, у насељу званом До, ништа од стоке. Док су били у Забрду, селу где је Драгиша рођен, држали су краву, кокошке, сејали лук, кромпир, заоравали њиве.

Сада ништа не раде „јер све мора да се плати”.

„Од ових пара, нисам у стању да плаћам орање. Требао би ми трактор или култиватор, имам горе у селу и шуму, а ја ето, купујем дрва”, замишљено прича Драгиша, ожењен Миријом, Горанком из села Орћуша.

Упознали се, каже у Косовској Митровици, пред „Метохијом”.

Питали га многи, прича Драгиша, „како је нађе”. „А како они своје жене нађоше?”, мало се брецну домаћин куће, где су све ствари дотрајале, старе, где се у једној од те две собе нахерио трокрилни шифоњер и где је све крцато стварима „које ће затребати”, где у купатилу цури вода и у којем, у кориту, на руке Мирија пере веш.

Приземна неомалтерисана кућа на којој клапарају врата и која ветар одозго с Камиље, поткопаоничког брда отвара и где Петар, Спиридон и Сретко живе свој мали живот који не зна за море, за зоолошки врт, за утакмице Звезде и Партизана.

Имали су прилику да иду на море, рекоше нам у Специјалној школи „Косовски божур”, али нису. „Нисмо могли да их пустимо”, и даље не диже поглед Мирија, ситна женица, којој се тешка мука свалила на несретни живот.

Опет граја, најбучнији Сретко, али ни Спиро не заостаје. „А имате ли вас тројица неку жељу?”, дадосмо се у причу са маленом браћом која су се све време нешто домунђавала и смејала, на оном истом распаднутом кревету где сва тројица спавају. „Је л’ може црвено бицикло? Да возим до дома здравља”, огласи се Петар. „И, мени бицикло, али са оном трубом што свира. Па да се спустим доле, до центра”, испречио се Сретко. „И мени. Било која боја”, најгласнији је Спиро.

Хтели би и таблет и мобилни да „слушају црквену музику”... „А ко то испуњава жеље?”, срамежљиво упита Петар, којем је већ било време да иде и да мери притисак.

Рекосмо: „Жеље испуњавају људи добре воље!”