Мирјанин и Евхаристија

Шта црквени канони говоре о томе на који начин мирјанин треба да учествује у богослужењима, између осталог, у главном – литургији? О томе говори протојереј Александар Задорнов, проректор Московске духовне академије за научно-богословски рад, члан комисије Међусаборског присуства за богословска питања.

Данас у пракси помесних Православних Цркава видимо да мирјани, природно, могу учествовати у богослужењу и да по благослову епископа имају могућност да учествују чак и у црквеном поучавању, црквеним саборима, у бирању чланова клира и црквено-административној привредној делатности.

У Уставу Руске Православне Цркве, у редакцији из 2013. године дефинисано је ко је мирјанин, томе је посвећена 16. глава, где се у одговарајућем одељку о парохији и парохијанима каже следеће: „Парохијани су лица православне вероисповести која су сачувала живу везу са својом парохијом.“ И следећа тачка заправо објашњава у чему се ова веза састоји: „Сваки парохијанин има обавезу да учествује у богослужењу, да се редовно исповеда и причешћује, да поштује каноне и црквене налоге, да чини дела вере, да тежи ка духовно-моралном усавршавању и да помаже благостање парохије.“ Односно, премда није наведено колико често треба да се причешћује и премда није наведено колико често учествује у другим Тајнама, у Уставу се помиње да ова жива веза претпоставља да се човек редовно причешћује и да је заиста учесник у животу парохије.

Пошто је канонско право, као и свака друга правна наука уједно и формално, ови канони су двоструког карактера: с једне стране, то је налогодавни карактер кад се мирјанима нешто налаже, а с друге стране, постоје правила која ограничавају или на неки начин прецизирају њихово учествовање у богослужењу.

Почећу од ових правила. Као што је познато, у савременој пракси неких помесних Цркава обичај је да мирјани учествују у избору клирика на свим нивоима, почевши од парохијског свештеника; у неким Црквама, као што је, на пример, Руска Православна Црква, они учествују у избору црквеног поглавара.

У петом правилу Лаодикијског сабора можемо прочитати следеће: „Хиротонија не треба да се обавља у присуству оних који слушају.“ По тумачењу коментатора из XII века под хиротонијом у овом случају не треба подразумевати само свештенодејство, већ избор на ову или ону свештену дужност. Ево шта пише канониста из XII века Зонара: „Заиста није корисно да на избору епископа присуствује мноштво оних који слушају ако и данас међу онима који бирају често има спорова. Иако се ово дело не обавља по свим правилима, избор се одвија тајно. Хиротонија се обавља отворено како би они који су присутни и који заједно поју „Аксиос“ били примљени у својству сведока и саучесника.“

Затим можемо размотрити област која је врло очигледна у пастирској пракси као што је учествовање у црквеном појању. И овде се суочавамо с тим да правила ограничавају учествовање мирјана. По петнаестом правилу Лаодикијског сабора који је оставио највећи број норми у вези с учествовањем мирјана у богослужењу „у цркви не треба да пева нико осим клирика-појаца који се пењу на амвон и певају по деутерију, односно по појачким пергаментима“. Иста норма остаје на снази и у правилима Трулског сабора. Седемдесет пето правило каже: „Желимо да они који долазе у цркву да поју не испуштају недоличне вапаје, да не приморавају своју природу на узвике и да не додају ништа недолично и несвојствено у цркви, већ да с великом пажњом и умиљењем поју псалме Богу Који гледа скривено. Јер је Света реч учила синове Израиљеве да буду пуни страхопоштовања.“ Затим законодавац говори о томе да и црквено појање и црквено читање треба да обављају само људи које за то постави одговарајућа црквена власт.

Осим тога, поједина правила се односе на тему која се непосредно тиче и документа који је одобрен на Архијерејском саветовању „О учествовању верника у Евхаристији“. У њему се говори о томе које санкције црквена власт може предузети према мирјанима који занемарују живу везу парохије коју сам већ помињао. Да ли постоји нека норма која кажњава због ретког причешћивања? Као што знамо, канонски корпус се неколико пута бавио овом темом. Између осталог, деветнаестим правилом Лаодикијског сабора сам поредак причешћивања се дефинише тако да у олтару могу да се причешћују само свештенослужитељи, само клирици. Мирјани се причешћују ван олтара. Неколико правила додатно говори о томе да ниједан мирјанин нема права да уђе у олтар, осим цара, као што су то писали коментатори у XII веку.

О томе колико се често треба причешћивати правило Сардикијског сабора каже следеће: „Сетите се како су наши оци раније одредили да ако се мирјанин налази у граду (има се у виду да борави у месту где има могућности да се причешћује, прим.) три недеље у току три седмице не дође на сабрање, треба да буде одстрањен од општења. Дакле, ако је ово одређено за мирјане, не треба, не доликује и није корисно да епископ или клирик, немајући никакву хитну потребу или тежак посао, дуго остају ван црквеног општења.“ То је она норма која ће се касније понављати у правилима Трулског сабора, и која је била општепозната: ако се човек не причешћује три недеље заредом самим тим се одваја од живог општења са Црквом.

Као што видимо, законодавац ипак тежи да одреди, не само меру и начине за учествовање мирјана у богослужењу, већ прописује и извесна ограничења. Осим тога, у нашем канонском корпусу такође постоје норме које се више пута понављају о томе да мирјанин чак не сме да чита божанске књиге (наравно, имају се у виду богослужења дневног круга или Апостол на литургији) уколико није постављен за чтеца. На пример, у тридесет трећем правилу истог овог Трулског сабора се каже: „Читање божанских речи народу с амвона по чину оних који су прибројани клиру није дозвољено никоме ко није добио свештеничко посвећење и благослов од свог пастира у складу с правилима. Ако се неко затекне да поступа упркос пропису нека буде изопштен.“ Може се навести још много оваквих примера.

У сваком случају, видимо да црквени законодавац ипак претпоставља да постоји извесна разлика између мирјана који учествују у црквеној служби и оних које је црквена власт одредила за специјално учествовање на богослужењу. Ово се посебно односи на читање и појање.

Не само то, нека правила прописују и причешћивање. Чини нам се да педесет осмо правило Трулског сабора данас није толико актуелно, али оно гласи: „Ниједан мирјанин нека не даје себи Божанске Тајне кад су ту епископ или презвитер, или ђакон.“ По смислу самог израза може се претпоставити да ако нема ни презвитера, ни ђакона, ни епископа, мирјанин може да даје себи Божанске Тајне. Преподобни Никодим ово коментарише на следећи начин: „Онај мирјанин који се сам причешћује Божанским Тајнама без потребе, има се у виду кад су ту епископ, или презвитер, или ђакон, поступа надмено и присваја себи достојанство свештенства упркос законима.“ И по правилу, јерејима је дато да причешћују, а не мирјанима, због чега ово правило онога ко се усуђује да ово чини, без обзира на присуство јереја, одлучује од Цркве на једну недељу како би овај човек, по речима апостола учио да не мисли о себи више него што треба да мисли.“ У принципу, преседан оваквог причешћивања од стране мирјанина исти законодавци виде у сведочанству Симеона Солунског који у својим „Питањима и одговорима“ у четрдесет првом питању говори о монасима који су, немајући свештенички чин у пустињи, ипак имали дозволу архијереја у складу с праксом Византијске Цркве, у складу с праксом помесних Цркава да се причешћују Пређеосвећеним Даровима. Односно, ради се само о овом случају.

У оквиру ове теме може се говорити и о канонима који забрањују додиривање свештених сасуда, улажење у свети олтар итд., односно видимо да постоји читав комплекс канона који директно ограничавају учествовање мирјана у богослужењу. Преостаје нам да упитамо: да ли постоје неки канони који, напротив, налажу мирјанима нешто што се односи на богослужење?

Наравно, постоје и ови канони, и то како они који се односе на свештенике и клир према мирјанима, тако и обрнуто – мирјана према клиру. Вероватно је најпознатије правило из историје Византије које се односи на богослужење (премда његов извор није сама црквена власт, већ власт императора) – Јустинијанова новела „О читању Евхаристијских молитава“. Правило је потврђено већ у IX веку, у исто време кад светитељ Фотије Велики пише Номоканон. У формулацији зборника „Василики“ оно гласи: „Заповедамо да сви презвитери не тихо, већ громогласно, да сав православни народ чује, обављају Божански принос и молитве на светом крштењу како би се на тај начин душе верника уздизале ка већој скрушености срца и прослављању Господа Бога.“ Ово правило још више појачава формулацију новеле цара Јустинијана, пошто је тамо речено да речи Евхаристије (односно молитве за време Евхаристијског канона) треба да чују сви верници, који се налазе у олтару – није се радило о целом простору храма.

Сва правила која ово прописују односе се само на два момента. Пре свега се каже да хришћанин који се моли за време богослужења и који нема никакве забране (заправо, кад би имао, не би могао да се налази на служби) на крају литургије треба да се причести исто као и клирик. Ако се мирјанин не причешћује то значи да треба да наведе неки благословени разлог због чега то чини пошто га у томе не спречава никакво црквено одлучење.

Осим тога, низ одредаба, на пример, девето Апостолско правило, говори о томе да сви верници који улазе у цркву и слушају Писмо, али не остају на молитви за време Светог Причешћа треба изопштити као оне који крше црквени поредак. Могу се наводити и друга слична правила. На пример, Антиохијски сабор је утврдио: „Сви они који улазе у цркву и слушају Свето Писмо, али крше поредак и не учествују у молитви с народом, или се клоне Причешћа и Евхаристије, треба одлучити из Цркве све док не буду у стању да се исповеде, донесу плодове покајања, измоле опроштај и добију га.“ Сви коментатори се слажу с тим да се ради управо о налогу да се мирјанин причешћује на литургији којој присуствује.

Осим тога, постоји још једна одредба која је директно повезана с документом „О учествовању верника у Евхаристији“. То је шездесет девето Апостолско правило које каже следеће: „Ако епископ или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, не посте Свету Четрдесетницу, или среду, или петак, нека буде изопштен, осим у случају да то не чини због телесне немоћи. Ако то не чини мирјанин, нека буде одлучен.“ Сасвим је јасно да се овде, као и у четрдесет деветом правилу Лаодикијског сабора и неким другим, ради о поштовању постова које је Црква установила као о норми која је потребна за учествовање у Евхаристији.

У документу „О учествовању верника у Евхаристији“ читамо: „Данашња уобичајена пракса у складу с којом човек који се причешћује неколико пута годишње пости три дана пре причешћа, у потпуности одговара црквеном предању. Такође, прихватљивом се сматра и пракса кад човек који се причешћује сваке недеље или неколико пута месечно, а притом поштује вишедневне и једнодневне постове одређене Уставом, приступа Светом Путиру без додатног поста или држећи једнодневни пост или пост од вечери пре причешћа. Одлуку у вези с овим питањем треба донети по благослову духовника. Захтеви у погледу припреме за свето причешће који се односе на мирјане који се често причешћују, односе се и на свештенослужитеље.“

Односно овде видимо да законодавац наизглед уводи поделу мирјана на две категорије: они који се причешћују неколико пута годишње и они који се причешћују често, као што је овде речено, „неколико пута месечно“, што као што смо видели, представља канонску норму. Притом, поштујући све постове које је Црква прописала, они не држе неки специјални припремни пост који би био одвојен од поста средом и петком или за време Великог поста. Може се учинити да се заиста врши таква подела. У ствари, у документу се ништа не говори о томе да је чак и прва категорија, односно они који се причешћују ређе, неколико пута годишње, слободна од правила које захтева обавезно поштвање поста. Држање поста је канонска норма која треба да се поштује независно од тога колико често човек приступа Светом Причешћу.

Општеправославно законодавство које је забележено у Номоканону светитеља Фотија и законодавство појединих помесних Цркава се, разуме се, може разликовати у смислу да је појединачно законодавство прилагођено животу у конкретној ситуацији и на конкретној територији.

Притом се сва правила која налажу или, напротив, ограничавају учествовање верника у Евхаристији, могу примењивати само под једним условом: кад су мирјани свесни живе везе са својом парохијом, кад њихово чланство у парохији није номинално, кад су то заиста људи који су свесни да су, причешћујући се Светим Тајнама, самим тим сведоци своје вере у Цркву.

У основи публикације је

реферат протојереја Александра Задорнова на конференцији

у којој су учествовали клир и мирјани Сибирског федералног округа