|
Одмах после објаве Првог светског рата, који су савременици назвали Великим, хиљаде жена је изразило жељу да служе како сестре милосрђа. Међу њима су биле и жене из сиромашних слојева и жене из слоја аристократије. Наши дедови и прадеде желели су да сачувају за потомке имена свих «сестрица» и «голубица», које су на себе примиле туђу бол као своју, и часно испуниле свој дуг. Историја је тако удесила, да смо ми слабо сачували своје наследство. Подвиг већине тих жена распоредио се у хиљаде страница написаних о Првом светском рату. Али, дешавају се и неочекиване ситурације: одједном, хероји се враћају из заборава. Као да нека светлост обасја неку епизоду из њиховог живота и они заувек остају са нама.
Испод је прича о једној од таквих руских хероина, која је дала свој живот у далекој Србији, у једном од најтежих периода за наше савезнике.
О Дарји Коробкиној смо сазнали случајно, откривши у једном од архива извештај отправника послова руске мисије Василија Николајевича Штрандмана, који је написан крајем октобра 1914г., а у коме је саопштење «о погибији на фронту код Гучнево-Планине [2] (од стране Штрандмана искривљено име једног од српских географсих појмова – прим. аутора) сестре милосрђа Дарје Александровне Коробкине» и молба да се информише Московско одељење Руског друштва Црвеног Крста (РОКК). Одговор из Главне Управе РОКК је био, да у списку организације поменуто лице не постоји. Према обичају тог доба, извештај о смрти руске поданице на фронту, био је објављен у новинама.
Саопштавајући о тој несрећној чињеници «Петербургские ведомости» су изразиле претпоставку, да је сестра служила у приватном или добровољном санитарном одреду. У домовини је она заборављена, као и многе хиљаде њених колега, који су постали само епизоде тог рата.
Зашто се тако десило? Зашто руски дипломати нису ништа знали о сународници, која је служила у српској војсци? За то постоји просто објашњење.
Балкански ратови[3] су исцрпели српску државу, и то је био један од главних разлога неспремности Србије за рат. Српска влада се од самог почетка ратних дејстава морала више пута обраћати савезницима и неутралним странама тражећи помоћ. У српској краљевској мисији у Петрограду била је скупљена група специјалиста, који су неопходни српској армији, у том смислу лекара и санитарног персонала за слање у Србију. На основу инструкција, које су добијене од српске војне управе, формиране су засебне, мале групе добровољаца. По доласку у место, они су распоређивани од стране српских војних и цивилних власти (у зависности од специјалности).
Прва таква група је отпутовала из Петрограда у Ниш, привремену престоницу српске државе [4], 20 августа 1914 г. До краја 1914 г. у Србију су долазили организовани одреди добровољаца из Русије. Било је и доста случајева када су поједини специјалисти долазили и укључивали се у рад самостално, без знања руских власти. Понекада су то биле особе, које су остале у Србији по уговору по завршетку балканских ратова. Немогуће је било пратити судбину тих људи. До дан данас непозната су имена већине тих људи.
Зато изненађује чињеница, да је у септембру 1917г. у додатку званичних новина «Српске новине» (Сербские новости), издатог тада на грчком острву Крфу, била публикована песма «Дарја Александровна» у стилу народног епоса.
Аутор је био један од другова руске сестре милосрђа, Милосав Јелић, који је свој живот посветио да прослави «нове хероје ослободилачке епопеје». Као некада гуслари, он је желео да сачува описе подвига и имена свих својих ратних другова[5].
Изгледа да Јелић није знао презиме жене, или га је заборавио, јер га не помиње чак ни у предговору аутора, где је он испричао о руској сестри милосрђа, која је служила у њиховом пуку од августа 1914г. Са почетком крвавих борби, предложили су јој да, као странкиња, пружа прву помоћ борцима на прелазној линији. Дарја је одбила, сматрајући да јој је место у борби, где је превијала ране рањеницима и пребацивала их до медицинске коморе. Једноставно, радила је оно што је требало.
Милосав Јелић је био сведок, да је она била одушевљена хероизмом и ненадмашном чврстином српских војника. Дарја им је стално говорила: «Када би Руси знали како ви страдате, пожурили би преко Карпата. Али они то не знају.»
Живот Дарје Александровне је трагично прекинут у јесен 1914г. (тачан датум није познат) близу Гучева. Храбра сестра милосрђа је свој дуг одужила до краја. Погодила ју је паљба аустријске хаубице са растојања од 50 метара, у време док је пружала прву помоћ рањенику.
Заједно са осталим војницима 5-ог пука другог позива, који су пали у тој бици, она је сахрањена у гробници на Гучеву. После рата, 1929 године, српски Савез официра и војника поставио је тамо споменик. На њему је уписано: «Слава ономе ко се родио и до краја живота испуњавао своју предодређеност». Те речи се у потпуности односе и на руску сестру милосрђа Дарју Александровну Коробкину.
Тако се, захваљујући труду српског песника Милосава Јелића, после толико времена нама вратило сећање на једног од неколико хиљада наших сународника, који су бранили част Русије на Балкану.
***
Књига Г.И. Шевцове може се купити у Москви у књижари галерији «Нина» (ул. Бахрушина, д. 28) и продавници «Сретение» (ул. Лубянка, д.19), у Београду (Србија) у издању «Инфинитас» (Србија, infinitas.agency@gmail.com ).
______________
[1] См. Шевцова Г.И. Русија и Србија. Из историје руско-српских односа у годинама Првог светског рата (хуманитарни аспект). – М.,2010; Она же. Руска добротворна помоћ Србиjи у ратовима 1912-1917. – Београд: Инфинитас, 2010.
[2] Планина (узвишење) Гучево. 8 септембра 1914г. почела је, за српску армију, једна од најтежих и најкрвавијих битака Првог светског рата – битка на Дрини. Део војних операција се одвијао на планини Гучево и трајао 55 дана – од краја септембра до почетка новембра 1914г. Особеност те битке је било мало растојање између српске и аустро-угарске војске, што је непрекидно користила аустријска артиљерија.
[3] 1-ви балкански рат (октобар 1912 – мај 1913), 2-ги балкански рат (јун-јул 1913).
[4] Београд се налазио превише близу линије фронта, зато су све државне институције и дипломатски кор на почетку рата пребачени на југ, у дубину земље, у Ниш. Број становника малог провинцијског града се одмах повећао неколико пута.
[5] У чланку су коришћени материјали часописа «Русиjа данас», 2010 (5).
