 |
Својеврсну најаву овог поступка враћања одузете приватне имовине, представљао је ранији закон о пријављивању и евидентирању тако одузете имовине из 2005. године. Тим кратким, али значајним прописом, регулисано је, да ће ова материја бити регулисана посебним законом, независно од враћања имовине црквама и верским заједницама. У том смислу, већ 2006. године донет је и посебан Закон о враћању (реституцијиЈ имовине Црквама и верским заједницама. На основу тог „црквеног закона о реституцији", међутим, Црквама и верским заједницама враћен је, нажалост, само мањи део имовине која је била предмет њихових захтева, иако се тај закон примењује већ пет година. Тачније, појединим Црквама и верским заједницама није враћено ништа од онога што су захтевале, упркос томе што укупни захтеви из овог закона представљају мање од 5 одсто укупне државне имовине. Поражавајуће звучи чињеница, да је Влада фактички обуставила примену овог „црквеног закона о реституцији", иако је он на правној снази коју је додатно потврдио и Уставни суд, недавном одлуком о уставности тог прописа. Обуставу примене тог закона, утврдио је заштитник грађана у свом редовном годишњем извештају за 2010. годину. Ова чудна „блокада" примене тог закона од стране извршне власти, која има основну уставну обавезу да извршава законе, уноси одређену дозу неповерења, не само код цркава и верских заједница, већ и код доброг дела грађана, који су лично заинтересовани за враћање њихове приватне имовине.
У таквој атмосфери недовољног поверења, у искреност бриге за интересе обесправљених грађана, протекао је и недавно организовани дијалог и јавна расправа о овом питању у Народној скупштини Републике Србије, где су, поред представника власти, активно учествовали и овлашћени представници асоцијација грађана који су будући носиоци права на реституцију по предстојећем закону. Стиче се утисак, да је централни проблем најављене опште реституције, недостатак правих решења за пуно обештећење ранијих сопственика одузете имовине, иако механизми за то, постоје.
По другој страни, држава је донела неколико, прописа који, практично, отежавају или, чак, онемогућавају реституцију. Тако је, на пример, раније усвојен Закон о приватизацији, пре него што је донет Закон о реституцији. На тај начин, један део потенцијалне имовине за враћање је приватизован, што ће створити велике практичне проблеме у поступку реституције. Представници власти, већ дуже време се ограђују, да немају довољно новца за тај поступак. Међутим, ранији сопственици одузете имовине од државе новац, практично, и не траже. Они очекују да држава обезбеди враћање одузете имовине, пре свега, у натуралном облику (натурална реституција), где би предмет враћања биле оне ствари које су конкретно одузете.
Као резервна варијанта, намеће се могућност враћања друге одговарајуће имовине из фонда државне имовине, односно имовине локалне самоуправе (тзв. „заменска" реституција), какоје то прописано и сада важећим законом о „црквеној реституцији". Према тврдњама представника највећих удружења из ове области, као и представника традиционалних Цркава и верских заједница, такве расположиве имовине у државној својини за „заменску" реституцију, има у изобиљу. Дакле, кључ решења што потпуније и што правичније реституције лежи у оквирима тзв. „заменске" реституције, али и у промишљеним и домаћинским потезима државе у даљем току решавања овог питања, којима ће се уклонити бар део непотребних препрека.
Враћање одузете имовине ранијим олственицима, има за циљ да исправи Једну велику историјску неправду и не би смела послужити новом обесправљивању већ оштећених лица и њихових наследника.
