|
На окупираном Косову и Метохији, на Газиместану је обележен и ове године Видовдан. Свако је чинио оно што му је чинити. Патријарх је служио литургију у Грачаници са монасима и верницима, при томе је поручио да се мора све учинити све како би Косово било и остало српско, како је вековима било до сада. Народ је у великом броју дошао на овај свесрпски парастос. Неки политичари су били присутни на КиМ, тек да се не каже да је оно заборављено. Политичари који „прослављају“ Видовдан попут Вука Драшковића су нам поручили да се морамо помирити са „реалношћу независног Косова“ и да нам је Косово „камен око врата“. Принц Александар Карађорђевић је на традиционално лошем српском покушавао да објасни српској омладини шта је Видовдан, а она ми је скандирала „научи српски“ и „Ра-тко-Мла-дић“ на шта је он комично и немоћно изнервирано реаговао. Албанци су каменовали аутобусе, а Срби су ухапшени због сумње да су бацили камен на албанску полицију. Опет албанска полиција је направила специјални оперативни програм дочека Срба на Газиместану под називом „Видовдан 2011.“ Тако су сви они и ми са њима широм српских простора, по градовима и манастирима обележили и овај Видовдан.
Све ово заједно горе наведено нам говори у каквој тегоби и стешњености наш народ обележава централни датум своје историје. Осим тога он сведочи и о различитим виђењима и „привиђањима“ тумачења Видовдана. Од оног заветног православног о избору небеског уместо земаљског, преко патриотског о борби за виталне националне и државне интересе, па до потпуно первертираног обележавања овог празника уз пригодне фразе о „Европи која нема алтернативу“ уз коју иде и она о сецесији Косова са којом се морамо и требамо помирити. И то је све у тај један дан и у однос према оном шта он за наш народ представља и треба да представља. Видовдан се показује поново као мерило вредности и најјаснији показатељ ко је ко заправо. Најјаснији историјски и животни тест који показује како би се у народу рекло ко је „вјера а ко невјера“.
Но ово је већ прилично јасно сваком ко је и мало на ову тему размишљао, па смо се желели позабавити једним другим аспектом видовданског феномена. А то је отворени и агресивни рат против свега што је видовданско и што има префикс српско. Идеолошко пропагандне радионице глобалистичке оријентације су кренуле у отворено оцрњивање видовдана и видовданске традиције као нечег потпуно негативног, примитивног па и злог. Њихова намера је да се потпуно затамни своја светли датум српске историје и судбине, те да се он езотеријском методологијом извргне у своју супротност. Да се представи или као историјско слепило нашег народа или као извор свих зала и невоља које су нам се дешавале. Они су намерили да униште видовдан, то јест да га потпуно десакрализују и сатанизују и да од њега не остане ништа узвишено и вредно. То се чини јер је како смо рекли видовдан та идеја која уједињује и покреће наш народ на слободарска прегнућа и подвиге, што очигледно смета онима који желе да контролишу и пацификују Балкан. Срби са видовданском идејом су потенцијални реметилачки фактор а без видовдана обична раја као и свака друга. Стога ти глобални центри моћи упрежу своје капацитете на терену да би видовданску идеју обесмислили, потамнили и огадили Србима.
Да би се у томе успело настоји се различитим приступима „размонтирати видовдански мит“ који вековима држи усправно кичму нашег народа, и сам по себи јесте његова кичма. Ту ћете чути различите аргументе – од оног да народно предање није верно историјским чињеницама, па до тога како се поштовања видовдана јавило тек у новије време и како је то наводно вештачки накалемњено. Исто тако се настоји „доказати“ да није било издаје у тој великој битци (што је немогуће тврдити, исто као што је тешко „доказати“ и супротно) у вези са чим иде и агресивно „амнестирање Вука Бранковића“. Без обзира на историјске чињенице којих често и нема довољно, а имамо народно предање, очигледна је намера да се преко амнестирања Вука Бранковића амнестирају и савремени Бранковићи. Па онда ту су и тезе како је читава прича о Видовдану заправа манипулација неких црквених кругова или касније националромантичара из деветнаестог века. Неки опет намерно или не са подцењивањем говоре о свом народу који мазохистички слави своје поразе, игноришући оно кључно и најважније у лазаревској оријентацији на више небеске вредности уместо на пролазне земаљске. Иде се на то да се са више страна „нападне“ видовданска идеја и оријентација, тако што ће се пре свега замутити вода и збунити људи око питања шта је то Видовдан.
Докле та злонамерна кампања против Видовдана може да иде можете се обавестити ако пратите домаће екстремне глобалисте који промовишу идеју „света у Србији, па ако треба и без Срба“. Један од идеолошких и пропагандних радионица који води крсташку борбу против српске народне традиције је и Пешчаник. Тамо је српска традиција, како њена национална тако и православна компонента по правилу приказана као нешто негативно, назадно, а неретко и нешто баш одвратно за њихов префињен проевропски укус. Ако имате сумње у значај Видовдана довољно је да читате њихове памфлете у којима се исти напада и прогони. А ако вам којим случајем недостаје мотивације за борбу за очување традиције – довољно је мало слушати или читати Пешчаник па да огорчени добијете нови импулс да наставите.
Сада је поводом видовдана 2011. године на Пешчанику изашао текст „историчарке“ Дубравке Стојановић под називом „На Газиместану“. Ту је ауторка рекла да је фигура на споменику на Газиместану Цар Душан. Свако ко је ишта прочитао о српској историји, а довољно је да је код нас ишао у основну школу, зна да се за косовски бој 1389. везује само кнез Лазар а да са тим никакве везе нема цар Душан. Она је из те везе – цара Душана и српске омладине која протествује јер им се „принц“ обраћа на лошем српском човек који председнику честита на хапшењу генерала Младића, закључила како је мегаломански и деструктиван српски национализам. Како ти јадни Срби код споменика косовским мученицима заправо снују о царству на три мора које се простире од Јадрана до Атине.
Тако је та погрешна и острашћена перцепција "Цара Душана" довела до закључка како је и парастос српским мученицима под пратњом албанске полиције, каменовани и хапшени тог дана као најугроженија мањина у Европи, заправо опасна група која има империјалне намере и аспирације. Но није ни битно што је она заменила једног српског владара другим, иако се то не би смело десити неком ко се бави српском историјом, већ контекст у који је та "замена" стављена. Никада није једна тако угрожена етничка заједница као Срби на Косову и Срби који би да дођу на Газиместан, није била тако нетачно и злонамерно представљена. Чак се ни у хрватској и албанској пропаганди, која су традиционално антисрпске, се није то и такво тужно ходочашће под пресингом непријатељски расположених Албанаца представило као јасан доказ српске империјалне амбиције да се створи земља на „три мора“. Стварно је страшно ако аутор верује у то шта пише, а бедно ако не верује али је мотивисан нечим другим.
