|
Значај обраде теме које се подухватио монах Игнатије Марковић, ставивши пред себе задатак да испита, прикаже и валоризује историјски развој Богословије Светог Саве у Београду, је вишеструк: најпре, духовне школе у историји српског школства одувек су се одликовале истакнутим местом и улогом у образовању свештенства, просветног кадра и националне интелигенције уопште, тако да истраживање њиховог деловања неизоставно поприма шире културне димензије и импликације. Друго: проблематика која је предмет ауторовог истраживања спада у ред теоријски недовољно истражених сегмената историје српског националног школства, премда су извесни њени аспекти фрагментарно сагледавани у појединим публикованим радовима[1]. Треће: осветљавањем ове проблематике задире се у историјат српског школства и педагошких идеја, затим у историјат развоја теологије у Срба и историјат Српске Цркве, и, не на последњем месту, у историјат српске националне културе и просвете. Наиме, од самог оснивања Богословија је образовала не само свештенике, међу којима је било и доста оних који ће касније послужити своме народу и Цркви у архијерејском чину, већ и учитеље за рад у основним школама. О томе сведочи податак из првог школског закона «Устројенија јавног училиштног наставленија» из 1844. где стоји: «За учитеље основни училишта само ће се они за сада примати, који су богословске науке с успехом свршили». Један од наставних предмета био је и «метод учитељски», односно дидактика. Законом о устројству богословије из 1863. године усвојен је наставни план у ком је заступљено више педагошких предмета. Образовање учитеља остаје везано за богословију више од 35 година: прва учитељска школа отворена је 1871. године, али она неће одмах прорадити пуним капацитетом, односно неће моћи задовољити потребе државе за учитељским кадром. Поред тога, многи свршени богослови запошљавани су и као чиновници у државној администрацији.
Монографија је структурисана у 14 тематско-композиционих целина: 1. Предисторија Богословије Светог Саве: прва средња школа устаничке Србије – Доситејева и Викентијева богословија 1810-1813 (стр. 5-23); 2. Рад на обнављању београдске Богословије (стр. 23-33); 3. Митрополит Петар и отварање београдске Богословије 1836. године (стр. 34-58); 4. Митрополит Михаило и београдска Богословија (стр. 58-62); 5. Први Богословијски закон (стр. 62-67); 6. Почетак рада на богословској књижевности богословаца и професора Богословије (стр. 67-71); 7. Београдска богословија после закона од 1863. године (стр. 72-80); 8. Покушај реорганизације Богословије 1886. године (стр. 80-84); 9. Пут ка новој реорганизацији школе (стр. 85-105); 10. Отварање Богословије Светог Саве (стр. 106-134); 11. Богословија Светог Саве после Првог светског рата (стр. 135-138); 12. Богословија Светог Саве у Сремским Карловцима (стр. 139-154); 13. Богословија Светог Саве у Раковици (стр. 155-166); 14. Богословија на Карабурми (167-180). Књига се завршава Поговором (стр. 181-184) и избором фотодокументационог материјала (7 непагинираних страна уобличених као Appendix). Библиографске референце, као и опсежни чињенични материјал који додатно расветљава поставке из основног текста, дати су у подножним напоменама – фуснотама (421 напомена).
Ауторово излагање историјских чињеница, њихово интерпретирање и ревалоризовање је живо, динамично и убедљиво. Сам Марковићев приступ истраживању јесте непосредни дијалог са прошлошћу. О овоме отац Игнатије и експлицитно сведочи на неколико места у Поговору: „Крајњи циљ историјског истраживања није толико у томе да се поброје одређене објективне чињенице као што су имена, места, године, да се наведу неки подаци и томе слично (мада је све то неопходна уводна припрема) колико сусрет са живим бићима...Нема сумње да се најпре објективне чињенице морају брижљиво навести, проверити и потврдити, али све то није историчару крајњи циљ. Историја је управо, да још једном цитирамо Н. И. Маруа, „сусрет са другим“[2] (стр. 181). [...] Знајући да је „хришћанска вера свакодневни позив на проучавање историје“ (H. M. Powicke), покушаћемо да на основу писаних и усмених сведочанстава погледамо унатраг, да разоткријемо, реконструишемо прошлост београдске Богословије. Поред прикупљања и систематизовања фактографске грађе, настојаћемо да чињеницама које смо сазнали дамо смисао и значење, да ступимо са људима о којима говоримо у дијалог јер „историјско сазнање јесте врста разговора, дијалог са онима у прошлости чији живот, мисли, осећања и одлуке, историчари покушавају да поново открију кроз документа која о њима сведоче или на њих указују... Ми њима не приписујемо смисао: ми треба да откријемо смисао. Дакле, има смисла у извесним стварима, у нашим документима и изворима, само утолико уколико иза њих можемо да видимо постојање других умних бића“[3] (стр. 182). И даље:
„Овај рад неће бити концептиран као обичан извештај о раду Богословије, мада ни у извештају није могуће побројати све сакупљене појединости (иако се често инсистира да се кроз мноштво чињеница добија на истинитости извештаја), него се врши одабир чињеница у зависности од намере и циља извештаја. Наш сусрет са београдском Богословијом биће наше сведочанство, па ћемо ми зато и дати у складу са тим сусретом и искуства тога сусрета, тумачење смисла и значење нашега сусрета. „... Историјски документи су документи живота...“[4], па ће тако и наш сусрет бити сусрет са људима – утемељитељима, ученицима и наставницима београдске Богословије – у целокупности њиховог живота „са њиховим мислима и тежњама, са њиховим унутрашњим светом и са њиховим јавним делањем“.[5]
У приказивању делања истакнутих прегалаца Богословије Марковић је настојао да понуди и социјални, и психолошки, и културолошки оквир релевантан за његово сагледавање. Тако, веома је суптилна и на махове смела анализа покушаја реорганизације Богословије 1886. године напорима ученог и агилног архимандрита Никодима Милаша, који нису наишли на разумевање средине у којој се обрео (стр. 80-89). Живо су и пластично, пре свега захваљујући позивању на вредну мемоарску литературу, дијаријско наслеђе и педагошку документацију, представљене и прилике у којима су живели ученици и наставници, њихови међусобни односи, па чак и нарави. Од посебне је важности и брижљиво реконструисање свих наставних планова (тачни називи предмета, њихов размештај по годинама школовања, фонд часова), корпуса коришћених уџбеника, систематско побрајање имена наставника са расположивим подацима о њима, расветљавање најистакнутијих личности ученика, њиховог богослужбеног живота и разних ваннаставних активности (литерарно и музичко стваралаштво, светковине, прославе). На тај начин казивање на махове поприма и екциклопедијске димензије.
 |
У монографији 175 година Богословије Светог Саве у Београду Игнатије Марковић приказао је широку, панорамску слику проблематике конципирања и реализовања наставе у београдској Богословији у XIX и XX веку, издвојивши велики број личности, појава, догађаја и уочивши више развојних линија, као и веза међу њима. Истраживање се одликује чврстом емпиријском заснованошћу, највећим делом на новој, до сада непубликованој архивској грађи, на бројним хроничарским прилозима расутим по црквеној и грађанској периодици, на мемоарској литератури, као и истанчаним смислом за каузално и системско повезивање чињеница и њихову убедљиву интерпретацију у светлу сагледавања њиховог места у ширем контексту историје српске теолошке науке и културе у XIX и XX веку.
Истраживање је, поред разноврсне архивске и документационе грађе, богатог корпуса наставних планова, програма и уџбеника, засновано и на озбиљном, темељном увиду у научну баштину оличену у оригиналним и прегледним студијама и расправама те њиховом аналитичко-систематском презентирању.
Научни значај ове монографије је вишеструк, а огледа се поред осталог и у чињеници да истраживање Игнатија Марковића омогућава да се реконструишу струјања и оријентације у српској теологији и методици наставе теолошких дисциплина посматраној у њеном односу према другим хуманистичким подручјима (укључујући и методику наставе других друштвених друштвено-хуманистичких и филолошких наука), али и културној, историјској и политичкој реалности у којима се та мисао развијала током XIX и XX столећа.
У закључку можемо констатовати да је монографија монаха Игнатија Марковића зналачки структуриран, заокружен и прегледан рад у којем су сва теоријска уопштавања резултат свестране и вишеслојне анализе расположивог истраживачког корпуса. Њена научна вредност се огледа у теоријској разради и критичком сагледавању и процењивању српске теолошке баштине, што сведочи и о изузетној способности аутора у владању одговарајућим методологијама у истраживачком поступку. Веома успешно је проведена вредносна процена о дометима српске теологије, контактних и комплементарних дисциплина у ширем педагошком и уопште културном контексту и указано је на њена најбитнија достигнућа, а имплицитно су размотрене и њене развојне перспективе у огледалу тих достигнућа. Стога, имајући у виду новину и актуелност обрађене теме, квалитет истраживачког поступка, фактографску и интерпретациону валидност и, не на последњем месту, изузетну прегледност и јасноћу излагања, свесрдно препоручујемо књигу 175 година Богословије Светог Саве у Београду монаха Игнатија Марковића свима који се занимају за историјски развој, савремено стање и перспективе српске теологије и црквене просвете. Уверени смо да ће ова вредна књига свакако подстаћи интересовање за даље проучавање историјата српске теологије и њене методике наставе, значајних личности и токова српског богословља, али и свеукупне друштвено-хуманистичке и педагошке мисли у Србији у европском и светском контексту.
[1] О историјату београдске Богословије детаљније в. у: Д. Алексић, Богословија и свештенство у Србији. Београд, 1880; Н. Божић, Стогодишњица београдске Богословије. – Православље, Београд, 1937, бр. 1, стр. 21-26; А. Илић, Митрополит београдски Петар Јовановић (о оснивању београдске Богословије). – Хришћански весник, Београд, 1909, бр. 10, стр. 711-716; 11, стр. 786-796; 12, стр. 876-885; 1910, бр. 2, стр. 113-121; Д. Кашић, Осврт на историју и значај Београдске богословије. – Гласник СПЦ, Београд, 1961, бр. 42, стр. 160-163; Д. Марић, Оснивање богословије у Србији за време кнеза Милоша. – Хришћанска мисао, Београд, 1936, бр. 9, стр. 126-128; Н. Милаш, Исторички преглед Београдске богословије за првих педесет година њена опстанка (1836-1886). Београд, 1888; М. Ђ. Милићевић, Школе у Србији до 1867. Београд, 1868; П. Пузовић, Рад кнеза Милоша и митрополита Петра на отварању Богословије у Београду. – Прилози за историју СПЦ, Фоча, 2006, стр. 191-209; Ж. Стефановић, Богословске школе и услови за ступање у свештенички чин пре сто година. – Весник Свештеничког удружења Југославије, Београд, 1955, бр. 154, стр. 4; Л. Трифуновић, Стопедесетогодишњица оснивања прве богословије у Београду. – Православни мисионар, 1961, стр. 167-171; П. Швабић, О постанку београдске Богословије. – Гласник Српске Цркве у Краљевини Србији, 1903, бр. 4, стр. 37-53 и др.
[2] Г. Флоровски, Недоумице историчара хришћанства. [In:] Г. Флоровски, Хришћанство и култура. Логос - Ортодос, Београд 1995, стр. 58.
[3] Исто, стр. 53-54.
[4] Исто, стр. 58.
[5] Исто, стр. 58.
