Наше најважније светиње су под посебним ризиком, зато што представљају јаке симболе вековног присуства наше Цркве и народа на овом простору. Отуда је након рата и дошло до систематске кампање уништавања наших цркава.
Монашки пут Епископа Теодосија кретао се од Манастира Црна Река, крај Новог Пазара, где је постао искушеник, до Манастира Високи Дечани, где се налазио на пословима настојатеља Манастира и игумана. За Епископа липљанског викара Епархије рашко-призренске изабран је 2004. г. са седиштем у Манастиру Високи Дечани, који је израстао у највећи мушки Манастир СПЦ. За Епископа рашко-призренског устоличен је 2010. г у Призрену. Ужива огромно поштовање преосталог српског народа који ових дана мирним протестима брани границу у нашој јужној Покрајини.
Ваше Преосвештенство, ових дана смо сведоци озбиљне кризе на северу Косова и Метохије као и новим претњама које се надвијају над нашим народом. Шта Епархија чини у овој ситуацији и како гледате на тренутну ситуацију у нашој јужној Покрајини?
 |
Да ли је безбедност српског становништва, као и свештенства и монаштва СПЦ на Косову и Метохији додатно угрожена после ових драматичних догађаја? Колико су озбиљне претње због хуманитарне катастрофе?
– Збивања на северу Косова неизбежно се одражавају на живот Срба јужно од Ибра. Догодило се неколико инцидената, који су изазвали повећану забринутост. Питања прелаза и царина се морају што хитније решити, јер ће у противном бити изазвана хуманитарна криза, посебно у здравству, што је недопустиво у 21. веку. Јужно од Ибра, тренутно имамо проблем у Прилужју (општина Вучитрн) где се локални Срби противе градњи моста, што би за последицу имало стварање транзитног пута за потребе околних албанских насеља, а то би за Србе тога села неминовно повећало безбедносне ризике. Наши људи нису против градње мостова који повезују људе и предлажу да се спорни мост гради мало подаље од села. Искрено верујемо да ће и у овом случају разум превладати и да ће се за ово наћи компромисно решење. И Приштина и међународна заједница треба да разумеју, да ће према њима Срби бити неповерљиви, све док се са њихове стране не покаже искрена и недвосмислена спремност, да се изађе у сусрет српским основним интересима. Са две трећине предратног становништва још у избеглиштву, српски народ на Косову и Метохији је и те како угрожен и с правом тражи већи степен заштите и права него што му се то тренутно нуди. Срби овде живе вековима и ми не можемо бити национална мањина. Зато се морају створити неопходни услови за нормалан живот нашег народа и повратак свих расељених, који желе да се врате на своја огњишта.
Можемо ли и смемо ли пристати на поделу КиМ, коју поново заговарају извесни политичари?
– Подела Косова и Метохије, коју нажалост крајње неодговорно заговарају поједини политичари под видом „разграничења Срба и Албанаца“, представља у суштини наше крајње неприхватљиво одрицање од најважнијих историјских простора која нам припадају. Треба имати у виду да јужно од реке Ибра, која се помиње као могућа линија поделе, живи већина косовско-метохијских Срба и на том простору су и наше најважније светиње. Ту првенствено мислим на Пећку Патријаршију, као духовно седиште СПЦ. Уколико би у наше време дошло до реализације овог плана, а из историје знамо да нема територијалних разграничења овакве врсте без насиља и егзодуса, Срби у јужним енклавама, који су у најтежим годинама остали и опстали на својим огњиштима, поново ће се наћи изложени страдању и прогону. Албански екстремисти већ јасно дају до знања да у случају поделе, на њиховом делу Космета неће бити места за Србе и српске светиње. Србија би поделом можда сачувала једно парче територије, али би изгубила за векове векова свој образ и пред Богом и пред историјом. Зато је неопходно наставити дијалог са косовским Албанцима и међународном заједницом. У тражењу најбољих решења, приоритет треба да има очување присуства што већег броја Срба на Косову и Метохији, као и обезбеђење наших светиња. То су најважнији и најлегитимнији интереси и Српске Цркве и Српске државе.
Преосвећени Владико, на мајском заседању Св. Арх. Сабора се говорило и о могућој подели рашко-призренске Епархије. Како гледате на ово питање из перспективе надлежног Архијереја?
– Иако већ неко време постоји идеја о подели рашко-призренске Епархије тј. обнове древне Епархије рашке, Свети Архијерејски Сабор на овогодишњем мајском заседању није прихватио ову иницијативу. Садашња Епархија има територијално пространство, али и неупоредиво мање верника од већине осталих епархија, док је дугорочна демографска ситуација у њој крајње неизвесна. Рашка и север Косова, главни су морални и економски ослонац Србима јужно од Ибра и подела Епархије би се вишеструко негативно одразила на јужне делове КиМ где су народ и наше светиње посебно угрожени. У ситуацији када поједини политичари помињу поделу Косова и Метохије, што већина Срба на овим просторима одбацује као опасну и штетну идеју, а уз то и неуставну, било би крајње нелогично да се у ово време, поделом Епархије прејудицирају политичка решења, која могу тренутно и у будућности имати несагледиво штетне последице за српски народ. Зато одговорно тврдим да ово решење није добро, док год се ситуација на овим просторима не смири и док не видимо у ком ће се правцу она развијати.
Какав се развој догађаја може очекивати у вези статуса рашчињеног владике Артемија, с обзиром да је помињано и његово одлучење од црквене заједнице?
– Архијереји су на прошлом Сабору показали озбиљну забринутост због антицрквених активности бившег епископа рашко-призренског, односно сада монаха Артемија и његових следбеника. Сведоци смо да бивши владика не само да није спреман да се смирено врати у црквени поредак, већ све активније ради на стварању подела у Српској Цркви, како у отаџбини, тако и у дијаспори. Зато ово питање није више питање једне Епархије већ целе наше помесне Цркве, која мора да предузме одговорне мере, како би се јасно послала порука верном народу, да је овде реч о групи појединаца, који су изашли из црквене заједнице и чије су активности духовно погубне. Веома је важно да је овај покрет ипак остао локалног карактера и да за сада нема подршку у нашем народу, који добро зна шта је Црква, а шта секта.
Какав је данас став нашег верног народа, после немилих догађаја који је подривао канонски црквени поредак СПЦ?
– Будући да у почетку многима нису били сасвим јасни разлози трајног разрешења, а потом и рашчињења бившег владике, једно време у народу је владала збуњеност. Неки су мислили да је реч о политичком прогону, или чак међународној завери. Међутим, свима онима који редовно учествују у црквеном животу, сада је јасно, који је посреди разлог за све оно што се десило. После свих ових догађаја, живот у Епархији се нормализовао и интензивирао. Рецимо, обнављају се угашене парохије, народ у много већем броју учествује у богослужењима, појачана је хуманитарна помоћ угроженим Србима, нарочито кад су у питању народне кухиње. Епархија, која је само пре годину дана била на рубу да крене путем отвореног раскола, у који би биле увучене хиљаде верника и отуђене бројне цркве и манастири, сада је чврсто укључена у живот и саборни поредак Српске Православне Цркве. Чак је и самовољни одлазак једног броја духовно незрелих и нестабилних монаха, ојачао и поправио ситуацију у нашим манастирима. Сви монаси и монахиње у рашко-призренској Епархији, сада су потпуно посвећени јачању црквеног јединства, што раније често није био случај, па су сада у нашим манастирима поново добродошли клирици и верници из осталих Епархија СПЦ.
Докле се стигло са обновом порушених храмова СПЦ који су уништени, каква је ситуација са Црквом Богородице Љевишке у Призрену, која је под заштитом УНЕСК-а, после недавног вандализма када је украден део оловног кровног покривача?
– Процес обнове наших светиња се и даље наставља, иако споријим темпом због недостатка новца и опште кризе. Неколико обновљених цркава већ су стављене у функцију. Обновљене су парохије у Приштини, Призрену, Истоку, а ускоро ћемо, ако Бог да, имати и парохију у граду Пећи. У Ђаковици је при крају обнова Храма Успења Пресвете Богородице, а радови се приводе крају и у Вучитрну. У Манастиру Девич је већ почела санација тешко оштећених фресака, а ускоро са фондовима УНЕСКА треба да се ради и у Богородици Љевишкој. И поред свега наведеног, још нам преостаје много тога да се уради и на другим местима. Крађа олова са крова Богородице Љевишке, поткопавање темеља Цркве Св. Недеље у Призрену, као и спречавање обнове Цркве у Самодрежи, показатељи су да наше светиње и даље остају угрожене од екстремиста и провалника. У наредном периоду намеравамо да посебно радимо на обнови оних храмова, око којих постоји реална могућност да се наши верни врате и оформе литургијску заједницу. То је мукотрпан и тежак пут, јер је већ прошло дванаест година од рата и откако је већи број нашег становништва морао да напусти своје домове и ове свете просторе. Ипак смо охрабрени жељом и упорношћу наших људи, који често и у немогућим условима улажу херојске напоре, како би били своји на своме. Посебно бих поменуо повратнике у селу Жач, који су прошле године доживели неколико напада, свакодневне претње, а и поред свега тога, опет су успели да остану, а у селу сада има и неколико деце.
Може ли Косовска полиција да заштити српске културно-историјске споменике, првенствено манастире Високи Дечани, Грачаницу и Пећку Патријаршију?
– У нашим светињама које обезбеђује Косовска полиција, до сада, осим на Љевишкој, нису забележени озбиљнији инциденти. Ипак, постоји још доста међусобног неповерења и зато имамо чврст став, да наше најважније и најстарије светиње и даље треба да обезбеђује КФОР. Око неких манастира, као што је нпр. Гориоч, имамо намеру да подигнемо посебну ограду, а већ је изграђена и нова улазна капија. По могућности, све ћемо то додатно осигурати и видео-камерама. Видео надзор сада је постављен и у Манaстиру Грачаници и надамо се да ћемо на тај начин, колико толико наше светиње и живот монаха и монахиња у њима учинити сигурнијим.
Који су најважнији разлози угрожености наших светиња на Косову и Метохији? Да ли је реч о верској или само етничкој нетрпељивости?
– Наше најважније светиње посебно су под ризиком, зато што представљају јаке симболе вековног присуства наше Цркве и народа на овом простору. Отуда је након рата и дошло до систематске кампање уништавања наших цркава, јер су албански екстремисти веровали да ће брисањем трагова српског постојања, избрисати и историју. Ипак, успели смо да се одржимо и дубоко верујем да ће и већина Албанаца на Косову и Метохији, ипак схватити да је будућност у међусобном поштовању и уважавању. Лично сматрам да овде није по среди сукоб хришћанства и ислама, јер наша Црква вековима живи на овим просторима са другим религијама на Косову и Метохији и наше најважније светиње преживеле су највеће опасности и најтежа искушења османлијске окупације.
Вратили сте седиште Епархије у Призрен, мада у њему данас живи свега осамнаест Срба. Какав симболички значај има овај чин? Срби су се тајно поздрављали са „Догодине у Призрену“, имају ли сада више наде да се та жеља и реализује? Имате ли проблема са боравком у Призрену?
– Званичним повратком седишта Епархије у Призрен, желели смо да покажемо да се наша Црква не повлачи са својих историјских простора. По угледу на распетог Христа, Црква сведочи да је управо тамо, где је највеће страдање, највећа и благодат. Кад год можемо, служимо у Саборној цркви Св. Ђорђа у Призрену. На тим Литургијама окупља се и по више стотина верника из разних крајева Косова и Метохија, као и поклоника из централне Србије и Црне Горе. Литургијским окупљањима у Призрену, као Црква, показујемо да после Крсног страдања неизоставно долази Васкрсење. Недавно је обновљен један број српских кућа у Призрену, а очекујемо да се обнова кућа настави, што ће довести убудуће до повратка већег броја људи. Обновом црквеног живота у овом граду, желели смо своме народу да дамо пример и да подстакнемо повратак. Надамо се да ћемо у томе, уз Божију помоћ, и успети.
Може ли наш живот да буде усмерен истинском повратку нашем Косову, кроз Косовски завет?
– Косовским заветом, наш народ је себе уврстио у ред изабраних и богоносних народа. Својом спремношћу на страдање Христа ради, потврђујемо нашу веру у Васкрслог Господа. Само Бог зна, у годинама које су пред нама, каква све беспућа чекају наш народ, без обзира где он живео. Духовним и литугијским повратком нашим светињама на Косову и Метохији, у које смо уградили свој завет са Богом, наш народ се непрестано духовно обнавља и препорађа. Ове светиње нам говоре шта смо били, шта смо сада и шта треба да будемо. Зато наш народ Косово гледа као свој Јерусалим, Свету Земљу, у чијој је мученичкој историји оваплоћена тајна Христовог страдања, али и Васкрсења.
Докле се стигло са идејом о обнови Богословије у Призрену?
– Ако Бог да, од септембра ове године очекујемо да почне поново са радом Богословија у Призрену, где ће наставу за сада похађати петнаестак ученика првог разреда. Задужбина Симе Игуманова, великог добротвора Призренске богословије, већ је обновљена, а тренутно стварамо услове за живот и рад професора и предавача. Постепеном обновом рада Богословије, наставићемо да радимо на повратку црквеног живота, а самим тим и повратком верног народа у ову древну српску престоницу.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Рашка област
Ситуација у рашкој области је такође веома компликована, јер је последњих деценија све мање Срба у тој регији, што је тренд и у другим рубним деловима Србије. Међутим, овој ситуацији великим делом доприносе и најновији покушаји злоупотребе исламске вероисповести у политичке сврхе, што додатно уноси немир не само међу наш верни народ, већ и међу муслимане, који желе да наставе да мирно живе са комшијама Србима. Проблеме у рашкој области треба решавати на миран начин, а не претњама територијалног распарчавања Србије, што нас може вратити у време деведесетих година. Наше свештенство у новопазарском намесништву, активно се клони сваке дневне политике. Као Црква, трудимо се да будемо фактор мира, стабилности и добрих добросуседских односа. Веома је важно да се политичке амбиције појединаца не везују за веру, јер вера која се сведе на ниво политичке идеологије, постаје веома опасно оруђе у рукама неодговорних људи. Зато све Цркве и верске заједнице у Србији, треба активно да раде да се не дозволи злоупотреба вере у политичке сврхе, на било који начин и у било чије име.
