Црквeна свест није схватила озбиљност секуларизације Русије, која је у XX веку завршена. И неке дискусије, у последње време показују, да на директно питање: «Да ли ми, на крају, живимо у православној земљи, или не?!» – прилично много оних, који се у анкетама изјашњавају као «православни», одговара, авај: – «Не».
То «не» треба схватити озбиљно. Озбиљно у том смислу, што наведени одговор, пред Руску Православну Цркву износи питање: како она схвата своју улогу у друштву?
У фебруару 2011. године је на Општецрквеним постдипломским студијама, прочитан интересантан реферат Кристине Штјокл, посвећен повратку религије у друштвене науке и политичку философију.
 |
Сложени карактер међусобних односа савременог друштва и Цркве се најјасније види на примеру увођења у школе наставе основа православне културе. Покушаји увођења тог предмета на листу предмета који се предају у било којој форми, чак и на алтернативној основи, су изазвали огроман отпор дела друштва, које има широки приступ медијима. Тако је, члан Друштвеног савета при Министарству образовања и науке РФ, телевизијска водитељка Светлана Сорокина упозорила посетиоце сајта радија «Ехо Москве» на то, да ће «у скорије време на централном тргу Сколково спаљивати јеретике, који чувају сећање на округли облик земаљске кугле».
А главни уредник истог радија, такође активно присутан у Друштвеном савету Министарства образовања, је заузео алармирајући став, рекавши да уводећи основе религиозне културе у школе, «стварамо културни гето». Солидарни став Друштвеног савета је по овом питању још 2007. године у себи садржао типичне клишее антиклерикализма. Документ, који је усвојио друштвени савет при Министарству образовања и науке, – такозване «Препоруке Друштвеног савета при Министарству образовања и науке Руске Федерације, усвојене током заседања 27. марта 2007. године — Питање: "Савремени приступи изучавању у школама историјских и културних основа традиционалних религија у Руској Федерацији"» – јасно открива основне црте антиклерикалних ставова.
Први и типични клише ове идеологије је теза о «одвајању цркве од државе». У «Препорукама ...» је наведено: «Ако је Русија секуларна држава, што значи да је црква одвојена од државе, црква не може утицати на садржај наставног програма». Овај став импресионира својом апсурдношћу: подразумева се конкретно изучавање културе и учења Православне Цркве, али при томе се «цркви» одузима право да утиче на садржај те наставе. Односно, друштвеној организацији «цркви» не може бити дозвољен приступ изучавање ње саме. Овај став би био разумљив, у случају изучавања активности нарко-мафије или заједнице педофила, који, наравно, не треба да учествују у припреми уџбеника из криминалистике.
Али, зашто Цркву треба искључити из припреме уџбеника о основама православне културе? Очигледно, због тога што антиклерикалисти Цркву виде у друштву са горепоменутим деструктивним организацијама. Може се стога констатовати огроман «кредит неповерња» у Цркву код тог дела руског друштва, који је, по свему судећи, формиран још у совјетско време. Совјетски утицај се осети још на нивоу терминологије, јер се ни у Уставу Руске Федерације, ни у другим државним законима, верске заједнице не називају «црквом» са малим почетним словом. У руском Уставу се говори о одвојености «верских организација» од државе.
А у совјетском Уставу из 1977. године у члану 52 је наведено: «црква у СССР је одвојена од државе и школа – од цркве». Из угла комунистичке идеологије, то је било разумљиво: бољшевици су се пре свега, борили против Православне Цркве, чак је узет курс њеног потпуног уништења; друге религије су знатно мање бринуле комунисте. У демократској Русији 1990-их година већ није било таквог циља, тако да члан 14 Устава РФ гласи: «Верске заједнице су одвојене од државе и равноправне пред законом». Дакле, такав повратак на совјетску атеистичку терминологију, показује страх Друштвеног савета, везан управо за Православну Цркву ( Муслимани своју заједницу називају «ума», будисти – «сангха», а Јевреји – «кагал»), показује стремљење да се не дозволи утицај , пре свега, Православној Цркви, која је виђена као реална снага у Русији.
Са чим је у вези такав непријатељски однос према «цркви»? Ствар је у томе, да идеологија секуларизма у религији види потенцијалног, а некад и реалног конкурента на пољу формирања јавног морала. Строгост у односу на ненарушивост брака, абортусе, супружничку прељубу и друге значајне појаве друштвеног живота, која представља основу моралног учења Цркве, је у противречнности са погледом на свет постхришћанског друштва, ослобођеног љубави према националној историји, верности породици и других «окова средњевековног мрака». На место религиозних вредности, у таквом друштву је дошла државна религија – као у САД или квази-религија самовоље – као у уједињеној Европи. Није случајно у препорукама Друштвеног савета наглашено, да је задатак «световне школе – формирање "политичке нације" – јединства грађана једне земље».
То јест не умних и моралних људских личности, него социјалних субјеката. При томе се имплицитно подразумева, да религиозне разлике ометају јединство социјалних субјеката, а нивелирање религије доприноси политичком јединству секуларизоване нације. Зато је препоручено да се заједно (у суштини-уместо) са изучавањем традиционалне религиозне културе уведе курс «историје светских религија». С тим је у вези константно наглашавање Друштвеног савета о опасности од верске мржње у школама, ако изненада почну да изучавају идеолошке основе конкретних религија. У самој пракси, основну опасност за антиклерикализам, представља идеолошка конкуренција.
Како је отворено изјавила С. Сорокина поводом разматраног школског предмета: «Много се плашим, да ће то деци "помрачити" ум, а не усадити жудњу за новим сазнањима». У томе и јесте суштина претензија на овај курс: антирелигиозно настројена интелигенција се плаши распростирања религиозног погледа на свет, који је у основи носилац моралних вредности, које од човека захтевају самоограничавања, што је у основи противречно схватању постхришћанске цивилизације. Како је изјавио члан горепоменутог савета Александар Адамски, нови курс треба да буде, пре свега, информативни.
У супротном, по његовом мишљењу, рефлексија учитеља прети да се претвори у наметање сопственог погледа детету. То би, наравно било погубно за секуларизам, посебно, ако је тај поглед везан за традиционалне хришћанске вредности. По свему судећи, у том случају је из школског програма потребно искључити и историју књижевности, јер субјективно мишљење предавача и на тим курсевима прети да доведе до истих последица.
На тај начин, захтев за «одвајањем цркве од државе» у руском антиклерикализму – пре свега, представља одвајање државе од моралног утицаја Цркве, чији проводници су свештенослужитељи. Зато је друга основна теза руског антицрквеног покрета у вези наставе основа религиозне културе и морала, теза о «недопустивости попова у школама». Из тога је у препорукама изникао други апсурдни захтев: «Ту наставу треба да држе професионални педагози, а не служитељи култа». Логички, овај захтев је заснован на лажној алтернативи, а правно, представља антиуставну забрану професије. Практично, предложено је да се забрани пуноправним грађанима Руске Федерације (где спадају и «служитељи култа») да се баве педагошком делатношћу.
А међу њима није мали број и професионалних дипломираних педагога и учитеља прве и високе категорије. Шта ће са свештеницима, који су и професионални педагози? Да ли се за њих може увести предмет у школе? Узгред, термин «служитељ култа» опет представља рудимент совјетског државног атеизма. Жиг «служитељ култа» се стављао свештеницима у пасош и повлачио је за собом лишавање грађанских права. Из угла милитарног секуларизма, категорију грађана, лишену грађанских права, представљају свештенослужутељи. А негативан однос према «поповима» је формиран на нивоу подсвести у процесу антирелигиозног васпитања и антирелигиозне пропаганде.
У контексту таквог односа је изнето и познато Отворено писмо десет академика, у којем су изнете опасности од раста религиозности земље. «Са све већом забринутошћу, пратимо растућу клерикализацију руског друштва, уз активни продор цркве у све сфере друштвеног живота», писали су академици. Много примерака овог писма је објављено у медијима и на интернету. Али, нешто је остало иза те дискусије: то, што су видели академици, а нису приметили њихови критичари. Они су били у праву у вези тога, да често, Црквена свест не схвата сву озбиљност секуларизације Русије, која се у XX веку завршила.
И дискусије поводом скандалозне фотосесије познате балерине, на рачун «православног» «дрес-кода» су показале, да на директно питање: «Да ли ми, коначно, живимо у православној земљи или не?!» – прилично велики број оних, који се у анкетама изјашњавају као «православни», одговара, авај: – «Не». И то «не» треба схватити озбиљно. Озбиљно у том смислу, да тај одговор пред Руску Цркву ставља питање: како она схвата своју улогу у друштву? Да ли је Црква спремна, да прихвати друштво такво, какво је оно сада: безбожно, обузето моралним пороцима, обавијено корупцијом? Не заборављају ли црквени људи, да су и они сами део друштва, и умногоме носе његове пороке и мане?
Ствар је у томе, што се у нашој уобразиљи, често ствара идилична слика, која би се остварила, када би одједном, једног лепог дана, оживела дореволуциона Русија са православном вером, уграђеном у тело државне идеологије. Замислимо да се машта оствари: нас, православне, и посебно свештенство, би позивали у школе да држимо наставу о закону Божијем, звали би у војску за војне свештенике.
Да ли смо ми спремни да се суочимо са тим, да руско друштво, уз све своје симпатије за Православље, више није онај народ, о којем је писао Достојевски: «Зна народ Христа Бога свога, можда; још боље нашег, мада није учио школе»? Пут, којим је прошао руски народ у XX веку, га је заувек изменио. «Не може се два пута ући у исту реку, јер тече нова и нова вода», – рекао је мудри Хераклит, не само и не једино о природи, јер је у природи све подложно понављању, него баш о друштву. И најважније је то, да се у нашем друштву изменио систем вредности и однос према животу.
О томе сведочи познати «Архипелаг Гулаг» А. И. Солжењицина, документ, који не само да разоткрива трагедију стаљинистичке репресије, него и трансформацију морала, ерозију хришћанских вредности у народу. Када би као Древна Кијевска Русија и Русија у Смутно време, тражила духовно руководство, чекала некога, ко ће дати морални модел, било да је то благодатна промена кнеза Владимира или подвиг светитеља Хермогена, онда би садашњи Руси били умногоме далеко од духовног ништавила, што би био први корак ка Царству Небеском. Наш народ сада, као блудни син, ипак, још увек дели очево наслеђе, и ми не знамо, да ли ће се он вратити Оцу или ће наставити свој пут «у просперитет».
Треба да схватимо: секуларизација личи на сазревање. Дете, када одраста у породици, вољно или невољно, мора да слуша савете родитеља. Када дете одрасте, оно и даље уважава родитеље, али сваки пут, када родитељи повисе тон, њему се чини, да они «крше његову личну слободу». По природи ствари, растуће антиклерикално расположење у руском друштву, представља социјално-психолошку реакцију тинејџера на родитеље. Из те аналогије се могу извући најмање два закључка.
Прво, у нашој црквено-просветитељској и мисионарској делатности треба одучити, да се са савременим друштвом разговара «ауторитарним тоном»: дете је одрасло, еманциповало се и жели да разговара искључиво «са једнакима». Треба научити да се тако разговара, а пре свега, сами православни треба да схвате, да они чине Цркву Христову, која наставља свој пут у нашој земаљској Отаџбини, стремећи ка Отаџбини Небеској. Овде треба нагласити, да смо ми свештенослужитељи и мирјани, пуноправни грађани наше земаљске државе, и треба да знамо како да очувамо своја права у савременом друштву, укључујући се у њега, старајући се, да не попримимо, његове болести и пороке.
Друго, треба да имамо на уму духовну одговорност родитеља, чак и за одрасло дете. Православље је обликовало Русију и њену културу, што значи, да смо дужни, да волимо своју земаљску Отаџбину, на посебан начин, не тако, како то чине, православни у западним земљама. У нашем речнику не треба да буде презривог «западњачког» тона: да кажемо «у овој земљи је све наопако».
Не треба да прихватамо модел понашања, који нам намеће антиклерикални секуларизам, затварајући се у свој «православни благочестиви свет», остављајући «тја грешни свет» да страда. Да, православне гимназије, православни кампови за децу, су нам данас потребни, и биће нам потребни још дуго у будућности, али не треба да идемо путем самоизолације, супротстављања црквених општина и руског социјума. Управо то од нас и очекују «секуларисти»: живите у свом малом свету, са «православним» медом, палачинкама и пирогама, а у нашу савременост се не мешајте.
Треба да схватимо, да не проповедамо повратак на Русију И. Шмељова, која је и у његово време била више дечија машта, него реалност. Желимо да будемо верни избору, који су направили наши преци, изабравши Православље као духовну снагу и морални оријентир, и у савременој Русији XXI века.
