О најлепшој служби у мом животу

У совјетско време вероватно није било ужаснијег симбола разарања Руске Цркве него што је Дивјејевски манастир.

Та обитељ, коју је основао преподобни Серафим Саровски, је била претворена у страшне руине. Оне су се уздизале над убогим совјетским градом, центром рејона, у који је преобраћен некада славни и радосни град Дивјејево. Власти нису уништиле манастир до краја. Оставили су развалине као меморијал своје победе, споменик вечног поробљавања Цркве. Поред Свете капије обитељи истицао се споменик вођи револуције, који је претећи сусретао свакога ко је пристизао у разорени манастир.

Све је овде указивало на то да се прошлост не може вратити. Тако су, изгледало је, и пророштва преподобног Серафима о великој судбини Дивјејевског манастира, омиљена у целој православној Русији, била заувек погажена и исмејана. Нигде, ни у ближој, ни у даљој околини Дивјејевског манастира, од активних храмова није остало ни трага – сви су били разорени. А у некада прослављеном Саровском манастиру и у граду око њега био је смештен један од најтајнијих и најзаштићенијих објеката Совјетског Савеза, «Арзамас-16». Овде се производило нуклеарно оружје.

Свештеници, и ако су долазили на тајно поклоништво у Дивјејево, чинили су то скривено, обучени у световну одећу. Али свеједно су им улазили у траг. Те године, кад сам први пут био у прилици да боравим у разрушеном манастиру, ухапсили су двојицу јеромонаха који су дошли да се поклоне дивјејевским светињама, жестоко их претукли у милицији и петнаест дана држали у соби на леденом поду.

Те зиме ме је сјајни, веома добри монах из Тројице-Сергијеве лавре, архимандрит Бонифатије, замолио да га пратим на путу за Дивјејево. По црквеном типику, свештеник који креће на даљи пут са Светим Даровима – Телом и Крвљу Христовим, мора обавезно са собом да поведе пратиоца, да би у непредвиђеним околностима заједно штитили и чували велику светињу. А отац Бонифатије је управо и ишао у Дивјејево да би причестио старе монахиње које су живеле у околини манастира – последње које су из времена те дореволуционарне обитељи преживеле до наших дана.

Предстојао нам је пут возом кроз Нижњи Новгород, тадашњи Горки, а одатле аутомобилом до Дивјејева. Током пута баћушка читаву ноћ није ни легао: на његовим је грудима, на свиленом гајтану, висила мала дарохранилица са Светим Даровима. Ја сам спавао на суседном лежају, и, будивши се с времена на време од звука точкова, видео како отац Бонифатије, седећи за сточићем, чита Јеванђеље при слабој светлости вагонске ноћне лампе.

Стигли смо до Нижњег Новгорода – завичаја оца Бонифатија – и задржали се у његовом родитељском дому. Отац Бонифатије ми је дао да читам књигу издату пре револуције – први том дела светог Игњатија (Брјанчанинова), и ја до јутра нисам ока склопио, откривајући тог задивљујућег хришћанског писца.

Следећег јутра смо кренули у Дивјејево. Предстојало нам је око осамдесет километара пута. Отац Бонифатије се потрудио да се обуче тако да у њему не би могли препознати свештеника: пажљиво је скупио крајеве подрасника под капут, а своју предугу браду сакрио под шал и оковратник.

Већ се смркавало кад смо се приближили циљу нашег путовања. Кроз прозор аутомобила, у вртлозима фебруарске мећаве, ја сам са узбуђењем распознавао високи звоник без купола, скелете разрушених храмова. Без обзира на тако тужну слику, био сам задивљен необичном моћи и тајном силом те велике обитељи. И још – мишљу о томе да Дивјејевски манастир није пострадао, већ живи својим недостижним за свет скривеним животом.

Тако се и испоставило! У запуштеној колибици на периферији Дивјејева срео сам нешто што нисам могао замислити ни у најсветлијим сновима. Видео сам Цркву, која увек побеђује и не слама се, младу, која се радује свом Богу – Промислитељу и Спаситељу. Управо сам овде и почео да схватам велику силу древних речи апостола Павла: «Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје».

И још: на најлепшој и најнезаборавнијој црквеној служби у свом животу био сам не негде у великолепном саборном храму, не у храму прослављеном давно прошлим временима, него у совјетском градићу Дивјејево, у искривљеном кућерку број 16 у Лесној улици.

Тачније, то чак није била ни кућа, већ старо купатило, прилагођено за становање.

Нашавши се први пут овде са оцем Бонифатијем, видео сам собицу са изузетно ниском таваницом, а у њој десет старица, ужасно старих. Најмлађе су, у крајњем случају, далеко премашиле осамдесету. А старијима је било, засигурно, више од сто година. Све су оне биле у простој старачкој одећи, са обичним марамама. Никаквих раса, монашких апостолника и камилавки. Па, какве су оне монахиње? «Тако, обичне бакице», помислио бих ја, кад не бих знао да су те старице – једне од наших најхрабријих савременика, истинске подвижнице, које су у затворима и логорима провеле дуге године и деценије. И, поред свих искушења, само су уможиле у души веру и верност Богу.

Био сам потресен када је пред мојим очима отац Бонифатије, тај поштовани архимандрит, пензионисани настојатељ храмова Тројице-Сергијеве лавре, заслужан и познат у Москви духовник, пре него што ће благословити ове старице, пао пред њима на колена и учинио им земни поклон! Ја, искрено говорећи, нисам веровао својим очима. А свештеник, подигавши се, почео је да благосиља старице, које су му, неспретно се гегајући, по реду прилазиле. Видело се како се искрено радују његовом доласку.

Док су отац Бонифатије и старице размењивали поздраве, ја сам разгледао. По зидовима собичка пред иконама у старим кивотима мутно су горела кандила. Једна икона је одмах скретала посебну пажњу на себе. То је била велика, предивно живописана икона преподобног Серафима Саровског. Лик старца је светлео таквом добротом и топлином, да човек не пожели да скине поглед са ње. Ова икона је, како сам после сазнао, насликана пред саму револуцију за нови дивјејевски саборни храм, који нису ни стигли да освештају. Икону су чудом спасили од скрнављења.

Те старице-монахиње су носиле у себи такву духовну снагу, такву молитву, такву храброст, доброту и љубав, такву веру, да сам управо тада, на тој служби, схватио да оне одолевају свему.

Док се облачио, отац Бонифатије је возгласио почетак свеноћног бденија. Монахиње су се некако одједном тргле и запевале.

Како је то диван, невероватан хор био!

«Глас шести! Господи, возвак к Тебје, услиши мја!» - возгласила је грубим и промуклим старачким гласом монахиња-канонарх. Имала је сто две године. Око двадесет година је она провела у затворима и изгнанствима.

И све старице су запевале са њом: «Господи, возвак к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи!»

То је била служба која се не може речима описати. Свеће су гореле. Преподобни Серафим је гледао са иконе својим бескрајно добрим и мудрим погледом. Чудесне монахиње су певале готово читаву службу напамет. Само би понекад нека од њих погледала у дебеле књиге, наоружавши се чак не ни наочарима, него огромним увећавајућим стаклима на дрвеним ручкама. Тако су оне служиле и у логорима, и у изгнанствима, и по завршетку, вративши се овде, у Дивјејево, и скрасивши се у убогим уџерицама на крају града. На све су оне биле навикнуте, а ја заиста нисам схватао јесам ли на небу или на земљи.

Те старице-монахиње су носиле у себи такву духовну снагу, такву молитву, такву храброст, доброту и љубав, такву веру, да сам управо тада, на тој служби, схватио да оне одолевају свему. И безбожној власти са свом њеном моћи, и неверју света, и самој смрти, које се оне нимало нису бојале.