Савремено друштво карактерише тежња секуларних културних и медијских центара да, на одређени начин, паганизују теме које су вјековима биле хришћанске. У том процесу паганизације, одређене црквене личности се извлаче из контекста хришћанства (хришћанског свјетоназора, хришћанског морала…) и користе се за промовисање идеологије која има много „малих богова и квази-божанстава“ а уствари не признаје постојање Једнога и јединога Истинитога Бога. Конкретно, у такве појаве спада трансформација историјске личности Светога Николе епископа Мирликијскога, у имагинарног „Дједа Мраза“, или рецимо изобличење епископа Валентина, хришћанског мученика из 3. вијека, у заштитника оних људских и природних веза које, све чешће, бивају потпуно супротстављене хришћанским нормама живота.
Наравно, гледане саме по себи, појаве попут новогодишњих даривања или заљубљивања међу људима, нијесу антихришћанске нити антицрквене. Напротив, оне заузимају врло важно мјесто у животу већине хришћана. Међутим, живимо у времену када су ови феномени, као и ликови поменутих светитеља Цркве, – замјеном и погрешном употребом – постали засебна „божанства“ којима се, неријетко, „клањамо“ путем разврата, неморала и похлепе.
 |
Данас је ван сваке сумње чињеница да се ликови и имена светитеља (епископа, владика…) користе у сврхе које нијесу нити изворно хришћанске, нити у крајњој намјери имају остварење хришћанских вриједности.
Дан Светог Валентина у нама савременој цивилизацији попримио је, како већ рекох, паганска својства, јер је у фокус свога „ритуала“ ставио полну везу – до јуче ону између различитих полова, данас већ и ону која је хомосексуалана – не марећи при том за друге вриједности које су некада биле сродне овој теми, као што су породица, брак и моралне норме. Именом Светога Валентина данас су покривене такве међусобне везе и поступци људи, који немају никаквих додирних тачака са црквеним животом.
Наравно, свако има право да живи како хоће и по свом слободном нахођењу, само треба објаснити људима ко је био Свети Валентин, какве су његове животне и моралне норме биле, па ће постати јасно да је овај човјек данас, најблаже речено, фалсификован. Слична појава се ових дана може видјети и у Црној Гори. Пред ћивотом Светог Василија Острошког Чудотворца, слава му и милост, могу се видјети ванбрачни парови и они људи који отворено и јавно живе мимо или против црквеног учења, који у Острог не долазе ради покајања или жеље за промјеном живота (што би се дало помислити с обзиром да је ријеч о доласку људи у православни манастир), а не долазе ни туристички, већ управо из разлога ове духовне премутације у којој се Острошка светиња схвата на један пагански начин, па ћете чути како се тражи „заштита и помоћ Светитеља“ да опстане веза „двоје који се воле“ – иако они имају своје законите супружнике који још нијесу сазнали за ту везу!
Из свега реченог не може се извести закључак да Црква не воли заљубљивање, да она не благосиља заљубљене момке и дјевојке. Управо супротно – хришћани заљубљивање схватају и разумију као Божији дар, као велику силу уграђену у природу, у све постојеће, силу без које не би било ни живота ни љубави. Заљубљивање је добро, и баш је лијепо кад су људи заљубљени. Само у хришћанском схватању свијета и живота, полна заљубљеност је тек почетак једног дубљег и садржајнијег односа међу људима, односа који Црква зове љубав, а тај однос има још имена као што су: међусобна вјерност, пожртвовање, повјерење и међусобно ношење наших различитих терета. Та љубав, и та жртва свој плодоносан исход има у хришћанској породици, па је некако недовољно, површно и погрешно – са становишта Цркве – величати почетак неке везе, а не истицати вриједности које из тог почетка произлазе.
Страсна веза или допадање између двоје људи може да се деси сваког часа и на сваком мјесту, и уколико таква веза није усмјерена ка породици, или ако она не мари за већ постојећу породицу којој неко припада, онда је такво заљубљивање демонстрација најбруталније себичности која се одвија под геслом: „Узми (само за себе) све што ти живот пружа“, и која за собом повлачи увјек нечију патњу, превару, остављеност, разорене везе и сл.
Не смијемо тако лако, боље рећи лакомислено, одбацивати могућност да се оваква себична грамзивост појави и у нама самима, иако смо – по опредјељењу, рецимо хришћани. Свети Божији човјек, какав је био старозавјетни цар Давид, имао је управо такво искушење, такав напад себичне острашћености којој се није могао одупријети. Наиме, док је био дјечак, онај који је чудесно побиједио Голијата, или док је био прогоњен по јудејским пустињама од цара Саула, или док је предводио Израиљце у побједничким ратовима….тада му се таква ствар тешко могла десити. Али, када се нашао на свом царском двору, окружен пажњом, дивљењем, додворавањем и ласкањима околног свијета – заљубио се у туђу жену, и отео је од њенога мужа, пославши несрећног човјека право у смрт. Онда када му је Бог дао све што би један човјек могао да пожели, Давиду то није било доста него је пожелио за себе и оно што није било његово, оно што је његов војник и поданик имао!!! Ето како је опасна сила простог заљубљивања, и како она може да помути разум свакоме.
Преовлађују наравно, оне позитивне стране те чудесне силе, и можемо их видјети свуда око нас. Православна Црква слави Младенце (Севастијске мученике – 22.марта), као дан посвећен младенцима, онима који су ступили у брачну заједницу. Такво заљубљивање које тежи брачној заједници, или је у њој већ остварено, њега Црква благосиља и разумије као нарочиту вриједност, као емотивну и духовну снагу из које ће се изродити нове вриједности, бројни други плодови. У противном, себичност и посесивност гуши сваки Божији дар.
У суштини, Црква се залаже за „слободно тржиште“ и „отворену утакмицу“ идеја и духовних учења. Црква је увјерена у супериорност и истинитост свога учења, у односу на друга, али тражи елементарни фер-плеј, и називање ствари правим, адекватним именом. Тако ће људи који се залажу за ваниституционалну полну везу, за промискуитетне односе или ЛГБТ сексуалну идеологију, имати слободу говора и право на сопствени избор, али неће за своје заштитинике узимати најбоље међу поповима, какви су, рекосмо, Светитељи Николај, Валентин и Василије Острошки, него рецимо неко античко паганско божанство, – па ко воли нека изволи.
Незаинтересованост или незнање, као и конформизам који их прати, главни су узроци што данас имамо и неке номиналне хришћане који практикују „валентиновске играрије“. Као што, уосталом имамо и оне који славе долазак Нове године – са ћурком и сармама у току Божићног поста- али и онај 13 дана касније – са бадњацима и свијећама. Не постоји, и не треба да постоји, некаква „инквизиција“ која ће то да брани људима, и која ће људе да жигоше и протјерује због овог својеврсног еклектицизма (мијешања разних стилова и учења), али исто тако није забрањено да се хришћани огласе у јавности, упозоравајући најприје једни друге, које радње и какво понашање чувају хришћански идентитет, традицију и морал, а које их руше и расипају.
