Нечувено:
говор мржње на ватиканском радију
Речи изговорене 18. марта, уочи инаугурације новоизабраног епископа римског, папе Фрање I, у емисији Радио-Ватикана на хрватском језику, биле би невероватне да, нажалост, нису стварно изговорене. У горку и отужну стварност тих речи свако се може уверити на интернет-адреси http://hr.radiovaticana.va/news/2013/03/18/pregled_tiska/cro-674645. Више је него очигледно да је посреди срамна подметачина неког из хрватске секције Радио-Ватикана, а можда и читаве те секције. Да ли се размахао неко из старе, фосилне дружине усташоидних бојовника, од којих се неки окупљају и око Завода светог Јеронима у Риму, или је узаврела јуначка домољубна крвца у жилама неког од њихових млађих следбеника, није важно, а и не занима нас нарочито. У нашим очима одговорна је установа која је таквим живописним ликовима омогућила да радио-таласе користе за свој говор мржње.
Њихове речи – послате у етар у часу свечаном и важном за Римокатоличку Цркву, за хришћанску васељену, за велике светске религије и за цивилизовани свет уопште, притом за време свете Четрдесетнице или Великог поста у Црквама Истока и Запада – показују да они који су их изговорили немају у суштини ништа заједничко са хришћанством. У периоду покајања и самоукоревања, праштања и смиреноумља, чудовишно и одбојно одзвањају речи лажи и клевете не само против српског народа („српско изазивање”) и Српске Православне Цркве („пијани српски богослови изазивају у Кистањима”) него и против демократски изабраних власти Хрватске (кажу, у нимало ватиканском маниру, да оне не поштују свој народ – напротив, понижавају га и обезвређују). А тек речи којима се оправдава, па и директно пропагира насиље! Јер, забога, право је да српски богослови „добију оно што су тражили” кад већ воле да се напију, па још и да демонстративно назоче у Кистањама, где им, дакако, и у духу кршћанске уљудбе и у духу модерне демокрације, никако није место. Па, као круна свега, патетична изјава: „И опет су жртве Срби.”
Са своје стране, доводимо њихову антилогосну логику до краја: Срби никад нису жртве – ни када буду нападнути и претучени. Они су, увек и заувек, зна се, агресори, па само то могу да буду и у православном манастиру Крки из 14. века, а да и не говоримо о целој Далмацији, у коју су се доселили истовремено и – невероватно, али истинито! – заједно са Хрватима, и то не само по принципијелно сумњивом сведочанству неког бизантског цара знаног под именом Константин Порфирогенит него и по сведочењу свих средњевековних западних хронографа. Све у свему, ово је не мала мрља и срамота у оквиру иначе достојанствене и величанствене свечаности инаугурације новог поглавара Римокатоличке Цркве. Овим је ударен шамар и њему, носиоцу имена светога Фрање Асишког, папи који је наступио смерно и са речима љубави према свима, а и његовом претходнику, аутору дивне енциклике Бог је љубав.
Вајна исправка Радио-Ватикана у емисији на хрватском језику од 21. марта, под насловом Црква је против свих облика насиља, још је грђа и срамнија. Они ни тада не знају ко је у име српскога Патријарха био изасланик на папиној инаугурацији. Кажу да су то били митрополит Јован и владика Лаврентије, а био је митрополит црногорско-приморски Амфилохије. И даље правдају напад на младе православне богослове из манастира Крке, с тим што сада клеветничку хајку уздижу „на вишу разину” – ударају не само на неименоване српске епископе који су, по њима, „дали пристанак на разарање Дубровника” (!) него и на самога Владику Николаја, а све то, дакако, у служби „повијесне истине”! O tempora, o mores!
Стојимо пред парадоксом: председник и премијер Хрватске – који се не изјашњавају као католици него као агностици (што је искрено, па зато и часно, а и њихово је право) – говоре у духу Христовог Јеванђеља кад, поводом збивањâ у Кистањама, одбацују говор мржње, осуђују насиље и залажу се за мир и заједништво у слободи, док са светог места надомак гробова светих првоврховних апостола Петра и Павла, бесмртних благовесника вере и љубави, одјекује антихришћански говор мржње. Ово чињенично стање нам помаже да боље схватимо речи Спаситељеве да неће свако ко говори: Господе, Господе! ући у Царство небеско него они који творе вољу Оца небеског и да ће многи са Истока и Запада седети за вечном трпезом Царства Божјег, а многи „синови Царства” биће изгнани у таму најкрајњу (ср. Мат. 7, 21 – 23 и 8, 11 – 12). Ово важи и за нас, а и за све људе свих времена.
