 |
МИНИСТАРСТВО ЗА ЉУДСКА И МАЊИНСКА ПРАВА
П о д г о р и ц а
П Р И М Ј Е Д Б Е
НА НАЦРТ ЗАКОНА О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА
ЗАКОНА О ЗАБРАНИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Црква Христова у темељу свог учења има истину да се сви људи у свим народима, временима и на свим континентима рађају слободни и једнаки пред Богом. Отуда Свето Јеванђеље као темељ хришћанског учења и понашања православних хришћана кроз вјекове и све до данас представља, слободно се може рећи, први међународни и свевременски документ против дискриминације пошто, по ријечима Светог Апостола Павла, „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28-29). Управо Црква Божија, која од свог постанка проповиједа слободу и једнакост људи пред Богом и међу собом, представља прву антидискриминациону институцију људског рода и вјековима се, иако је безброј пута кроз историју са својим вјерним народом била не само дискриминисана него и најстравичније гоњена, бори против свега што унижава људско достојанство и спутава слободу која почива на одговорности.
Из појединих одредаба Нацрта закона могло би се закључити да нису у довољној мјери заштићени ни вјерници, ни атеисти с обзиром да се, према релевантним тумачењима оквира слободе вјероисповијести, њоме подједнако користе вјерници, атеисти и људи других увјерења. Остаје да се нагађа да ли је то, заправо, и био прави циљ носилаца законске иницијативе.
Из тих разлога, Митрополија Црногорско-Приморска се противи члану 6. Нацрта закона којим се члан 17. Закона којим је прописана забрана дискриминације по основу вјере или увјерења у потпуности мијења. Довољно је да се зна да и постојеће црногорско законодавство, на примјер члан 159. Кривичног законика, прави разлику између расе и вјероисповијести. Неприхватљиво је, а и нетачно је да се под расном дискриминацијом подразумијева и дискриминација по основу вјероисповијести. Немамо ништа против да се у нови законски текст унесе још једна одредба о забрани расне дискриминације, али предлажемо да члан 17. важећег Закона остане те да му се додају и став 2. и 3. сљедеће садржине:
”Не сматра се дискриминацијом поступање свештеника и
вјерских службеника које је у складу са вјерским учењима,
увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница.
Државни органи су дужни да поштују обавезу непристрасности
према црквама и вјерским заједницама”.
Прилика је да се измијени и члан 10. Закона, који се тиче дискриминације у коришћењу објеката и површина у јавној употреби. Тумачењем овог члана стиче се утисак да ниједна јавна површина, па чак ни школе, дјечији вртићи, старачки домови, храмови и друге богомоље и њихово достојанство, као и достојанство оних који у њима раде, живе или их посјећују, нису законом заштићени и изузети од јавног манифестовања увјерења која су у апсолутној супротности са вјером, доктрином, образовним системом и начином живота у њима. Из тог разлога, став 2. члана 10. важећег Закона треба допунити тако да гласи:
”Право на коришћење објеката и површина у јавној употреби може бити ограничено само законом и то у интересу јавне безбједности, ради заштите јавног реда, здравља и морала, ради заштите права, слобода и угледа других, а посебно дјеце, као и институција које се налазе у непосредној близини јавних објеката и површина чије коришћење затражи лице или група лица”.
Ни питање дискриминације у области рада као један од посебних облика дискриминације није постављено на адекватан начин с обзиром да нису прописани изузеци од дискриминације у области рада. Државе у окружењу су прописале да се под дискриминацијом не подразумијева различито поступање „при заснивању радног односа, укључења у чланство те у дјеловању које је у складу са науком и послањем цркве и вјерске заједнице уписане у Евиденцију вјерских заједница у Републици Хрватској, те друге јавне или приватне организације које дјелују у складу са Уставом и законима, ако тако захтијевају вјерска доктрина, увјерења и циљеви“ (ст. 5. чл. 9 Закона о сузбијању дискриминације у Републици Хрватској, „Народне новине“, бр. 85/08); „када је засновано на разликовању, искључивању или давању предности у вези са запошљавањем као члана особља институције које се обавља у складу са доктринама, основним поставкама, догмама, вјеровањима или учењима конкретне вјероисповијести или вјере, с обзиром да је разликовање, искључење или давање предности извршено савјесно како не би дошло до повреде вјерских осјећања припадника те вјероисповијести или те вјере“ (чл. 5. Закона о забрани дискриминације Босне и Херцеговине, „Службени гласник“, бр. 59/09) и „када приликом заснивања радног односа, укључују у чланство, те у дјеловању које је у складу са науком и пословањем регистрованих цркава и вјерских заједница у БиХ, као и друге јавне или приватне организације које дјелују у складу са уставом и законима, ако то захтијевају вјерске доктрине, увјерења и циљеви“ (исто) и да се „не сматра дискриминацијом поступање свештеника, односно вјерских службеника које је у складу са вјерском доктрином, увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница уписаних у регистар вјерских заједница, у складу са посебним законом којим се уређује слобода вјероисповијести и статус цркава и вјерских заједница“ (Закон о забрани дискриминације, „Службени гласник“, бр. 22/09). Није потребно наглашавати у каквом се положају, без овакве законске заштите, могу наћи традиционалне цркве и вјерске заједнице које се пред државом, између осталог, јављају као правна лица – послодавци свештеницима и вјерским службеницима.
Из тих разлога предлажемо да се и члан 16. важећег Закона допуни ставом 4. који би гласио:
”не сматрају се дискриминацијом случајеви заснивања радног односа лицâ чија су увјерења и начин понашања у супротности са науком и мисијом цркве или вјерске заједнице ако то захтијевају вјерска доктрина, увјерења и циљеви како не би дошло до повреде вјерских осјећања припадника цркве или вјерске заједнице која дјелује у складу са Уставом и законима“.
Више је него забрињавајућа нова дефиниција родног идентитета из члана 8. Нацрта закона коју је радна група дефинисала као ”сопствени родни доживљај који не мора зависити од оба пола који је прописан рођењем” и по којој се ”родни идентитет тиче сваког лица и подразумијева само бинарни концепт мушког или женског”. Поставља се питање: који то још полови, од кад је свијета и човјека, постоје на земљи? Да ли је радна група која је предложила овакво законско решење свјесна своје моралне одговорности, као и посљедица које у црногорском друштву могу да произведу овакве одредбе? Да се оваквим дефинисањем родног идентитета врши радикална дискриминација става и учења, заснованог на Божанском и природном људском праву, не само великих монотеистичких религија (хришћанство, ислам, јудејство), него свих религија свијета – о томе и да не говоримо. Стиче се утисак да су измјене и допуне Закона о забрани дискриминације заправо и инициране ради оваквих будућих решења.
Митрополија Црногорско-Приморска сматра да је у Црној Гори неопходно да се, поред Закона о измјенама и допунама Закона о забрани дискриминације, управо ради спрјечавања дискриминације што прије донесе и Закон о правном положају цркава и вјерских заједница. На тај начин би се, између осталог, спрјечавала дискриминација грађана по основу вјероисповијести и дискриминација Цркве и вјерских заједница којима ти грађани припадају. Ретроградност важећег социјалистичког Закона о правном положају вјерских заједница од („Службени лист СРЦГ“, бр. 9/77, 26/77, 29/89, 39/89, „Службени лист РЦГ“, бр. 27/94 и 36/03) је управо произвела читав низ системских и систематских дискриминација вјерника, држављана Црне Горе, као и Митрополије Црногорско-Приморске као канонски и законски легитимног представника Православне Цркве у Црној Гори.
Такође, указујемо и на дискриминацију Православне Цркве, али и других традиционалних вјерских заједница, у погледу реституције неправедно одузете имовине Цркве и вјерских заједница за вријеме једнопартијског комунистичког система. Закон о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу („Службени лист РЦГ“, бр. 21/04) и Закон о измјенама и допунама закона о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу („Службени лист РЦГ“, бр. 49/07) су, на жалост, дискриминаторни правни акти који су Цркву и вјерске заједнице, које потражују одузету имовину, заправо искључили из процеса реституције.
АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
др А м ф и л о х и ј е
