Проповед о проповеди

У томе нема ништа чудно. Јер, постоје учитељи, односно они који уче децу и одрасле. Али постоје и учитељи учитеља, односно они који предају деци. За студенте постоје професори. За професоре – академици. Постоји узлазна лествица сразмерно с тим како задаци постају компликованији. Један режисер снима филм за масу потрошача. Други – за поједине режисере. Једном речју – то је стандардна појава у свету људи и потребна нам је проповед о проповеди и проповед за проповеднике.

Њима је, на пример, потребно добро памћење. Треба га развијати. Некад су постојали мајстори-читачи и рецитатори. Они су могли пред публиком напамет да изрецитују огромне делове уметничке прозе, и верујте, кад би наступао такав мајстор, чуло би се и ако мува пролети. Зашто и ми не бисмо вежбали памћење на најбољим обрасцима лепе књижевности?

Постоји још ораторска вештина. Наћи тему, развити је и донети слушаоцу - представља задатак такве уметности. Тиме се треба бавити. Демостен с каменчићима у устима и Цицерон над говором у светлости уљане лампе су наши добри другови.

Код нас постоји хомилетика – наука о држању проповеди. Али постоји по принципу остатка, као култура у Совјетском Савезу. У извесној мери постоји? – То је довољно. А за то време реклама проповеда, сатиричари и комичари непрестано причају (сви упорно вежбају, морамо рећи), политичари „спикају“, филм и музика се такође баве својеврсним проповедањем. Да ли човек може да ћути у ово говорљиво време? Тешко. Али свештеници сумњају у своје могућности. Нису сигурни да ли ће имати успеха. Још им и савест везује језик (најблагочестивији и најопаснији непријатељ проповедника). И још се плаше осуде колега, зависти и неодобравања начелника. Због тога многи служе онако као што је служио отац Јована Претече након зачећа сина – ћутке. Отварају уста само ради возгласа и објављивања распореда богослужења за следећу седмицу.

Или ће овој пракси доћи крај или ће свима нама доћи крај, што није речено зато што лепо звучи, већ зато што је истинито.
Говор је стваралаштво и говор је Тајна. Говор отвара тајне одаје и открива оно што је скривено у мраку. (Ево зашто колеге могу да осуђују и начелници могу бити незадовољни реченим.) Говор је давање могућности Богу да делује овде и сад. У бесловесном свету Бог делује олујама и бурама, потопима и земљотресима. А у моралном свету Бог људе мења уз помоћ речи.

Ми, свештеници би требало често да се окупљамо како бисмо поделили искуство успеха и пораза, како бисмо поделили теме које се појављују у парохијама, како бисмо једни друге охрабрили и ободрили. То је исто тако природно као семинари лекара и скупови просветних радника. Не треба много да се уради – само да се жељено пренесе у сферу стварног. Кад је изговорена потребна реч, пола посла је већ обављено. Ево, сад пишем ове редове и ако их неко прочита, процес неће моћи да се не покрене. Нека је и мање него што је потребно, и горе него што бисмо желели, али он ће почети. Такво је својство изговорене речи.

Господ Исус се више пута јављао Павлу и заповедио му је да се не плаши и да не ћути. Петар и Јован који су примили ударце по речи ахријереја одбили су да ћуте о Васкрслом Христу. Исаија је свима који су говорили о Господу заповедио да не ћуте. Језекиљ је по речи Божијој проповедао чак и сувим костима и ова реч је донела плод. Јеремија је желео, али није могао да се уздржи и из њега су излазиле речи које су гореле у његовим грудима као ватра у сувим дрвима. Свуда је реч пратила дело, дело се рађало речју и реч је мењала живот.

Потребне су групе за изучавање Светог Писма и светоотачке писмености. Саму ову писменост треба свесно поделити на аскетску, догматску и моралну. Ове области не треба мешати, како би човек знао шта и због чега чита; шта и коме проповеда. Потребне су групе за општење истомишљеника. Све је то веома и веома потребно и ако неко треба да осећа потребу за тим – то би пре свега требало да буде свештеник. Не треба целог живота само служити требе и плаћати „тихоје и безмолвноје житије“ неукошћу пастве.

Ради подстрека свештеник би могао да оде на пробу било ког позоришта. Колико интелектуалног труда, и емотивног, и физичког, треба да уложи глумац како би нешто рекао људима са сцене!

А још може да се оде и на тренинг спортисте-олимпијца. Колико зноја треба да пролије, колико сваке ненормативне лексике мора да чује од тренера како би на крају крајева с медаљом на грудима заплакао на постољу уз звуке химне! И тако је свуда. Дакле, да ли онда ми, не ради земље, већ ради Господа, и не на сцени, већ трудећи се на амвону, можемо да постигнемо успех без одговарајућег залагања, моралног, умног и физичког? Питање је реторско и одговор „можемо“ чак ни прасе не би изговорило кад би умело да прича.

Хајде онда да седнемо за књиге и да размењујемо књиге. Хајде да правимо изводе из прочитаног и да поверавамо папиру упечатљиве мисли, које с времена на време посећују све људе без изузетка (!). Хајде да одлепимо уста која су залепљена свим и свачим, само не страхом Божјим, и почнимо да разговрамо с људима: пре службе, на средини службе, после службе, ван службе. Са временом из тога свега могу да се роде школе проповедника и катехизатора, које су толико потребне жедним душама.

Јер, дарови имју својство да се умножавају, чим их принесемо и доспеју у Христове руке. Ако не верујете – прочитајте још једном о умножавању хлеба. Колико је хране било и колико се људи најело! А рибе су остале две, а хлебова – пет, ако се све то налазило у торби апостола или дечака који се помиње у тексту. Али, донети су Христу и на хиљаде људи је нахрањено. Ми пак, често никога не хранимо, зато што сва знања из богословске школе и са факултета чувамо у дипломама и значкама, а људима не доносимо све што смо учили дуго година. И тако се на њега хвата плесан, уместо да се умножава.

Проста аритметика. Саберите отприлике напамет – колико сати предавња за три-четири године слуша ученик богословије. А ако још и студира на Теолошком факултету? Добићемо страшну цифру. Сад покушајте да саберете – колико сати проповеди одржи условно изабрани свештеник за пет-седам година служења? Испоставиће се да ко лањског снега има одржаних поука у поређењу с оним што је чуо у току година школовања. Питање је – зашто се школовао? Зашто си закопао таленте у земљу и не дајеш их у промет? Зар се не бојиш?

Јер сви смо некад летели, сви смо имали осећај да не ходам по земљи. Били смо ватреног духа, служили Господу. А затим нас је покрила маховина, склопили смо крила, добили смо понеки килограм вишка, тако да не можемо да полетимо, постали смо уморни скептици и наизглед смо се смирили. Ако је то норма, нисмо хришћани. Треба опет да почнемо да летимо. И овај лет треба да буде мислени и словесни. Затим – све остало.

То је наша Светиња над светињама, да не бисмо смрћу умрли и да не бисмо били проклети проклетством.