Свето мировање

Дуго су Јоаким и Ана били неплодни. Тако каже Предање. Шта значи та неплодност нама је тешко разумјети, али потрудимо се! Неплодност утробе је нека дуготрајна субота.

У Старом Завјету субота се тицала не само непосредственог рада, него и односа према робовима, према земљи. Волови су били поштеђени рада у суботу, земља која је била спремна за обраду мировала је у суботу. Утроба Ане је такође мировала у суботу, није могла зачети.

А сада, удаљимо се од ових ријечи и пређимо на друге. Када су Господа Исуса убили, када је Он умро на срамном Крсту, приближавала се субота. Скинули су у журби тијело Христово са оружја казне и положили у нови гроб „да не би остала тијела на крсту у суботу, јер бјеше велики дан та субота".   А жене -мироносице, које су се налазиле под јармом Закона, морале су такође чекати да прође субота, да би у зору првог дана пошле до гроба са миром у рукама. Тај суботњи покој ( мировање), за жене-мироносице био је највјероватније најтежи суботњи дан у историји Израиља. Једна ствар је када ти одмараш. Али сасвим друга је када си спреман трчати, чупати косу с главе своје, плакати, ићи било гдје, није важно куда - а ти мораш сјести и сједити на једном мјесту дан и ноћ. О! То су били веома дугачки дан и ноћ тешког нерада. Нерад је , да вам кажем, веома тежак.

Можда ви мислите да је већина људи уморна од сујете и ужурбаности ,да машта о покоју (мировању). Ни мало нисте у праву! Људи не могу другачије да живе него у сујети и покрету. Ставите их у тишину и након неког времена ће почети лупати главом у зид, да их пустите тамо гдје је бучни телевизор, гдје трепте рекаламе , гдје причају приче и трачеве. Нисте то знали? Онда ви не разумијете смисао суботњег покоја. Господ је заповиједио, наредио свом народу упражњавати ћутање и мировање. За непотребно увијек имамо снаге. А мирно и тихо сједити ми не можемо. Нарочито је тешко сједити без дјела када се нешто велико дешава. " Како то да прође без мене"? "Како то да ја не видим"? Види сви одоше а мени субота не дозвољава! Да, то је мука. Субота је мука за сујетног човјека.

А ако је субота за утробу? Ако ми хоћемо дјецу а утроба не задржава сјеме? Савремени човјек нема стрпљења. Он у служби свог егоизма има свремену медицину и техничка достигнућа. Не можемо имати дјецу – снађимо се. Узмимо туђе сјеме. Изнајмимо сурогат-мајку. Спремни смо измислити свашта , али сједити сложених руку, не, не можемо. Зар није тако? А Јоаким и Ана су чекали да прође субота. Утроба је била неплодна и ништа осим молитве нису предузимали остарјели праведници. Потребно је осјетити ту разлику између таквог схватања и овог нашег.

И на крају стрпљење се награђује ! Усуђујем се на миг завирити у собу за одмор родитеља Богомајке, само да бих могао рећи : Било је чудо! Страсти тјелесне због старости већ није било, али жеља да се роди дијете је остала. И код умртвљених тијела појавило се узајамно супружанско привлачење, и била је света блискост остарјелих праведника, и осјетише "тежину испод срца". Субота се завршила. Завршило се стрпљиво очекивање милости и окончан је свештени нерад. Наступи период недеље (васкрсења) то јест, првог дана недеље, који ће послије тога, врло брзо добити такво име. Такав вијенац добива свештено празновање. Постоји празновање грешно, које је рођено из љености и очајања. А постоји и празновање свештено, које се рађа размишљањем о томе , да не зависи све од мене у овоме свијет. Све је већ урађено. Ја сам дужан умирити се и не умарати се оним што од мене не зависи. Овакав нерад је плод вјере и храбрости пред Оним , Који све чини баш како треба.

Значи , вријеме да се и ми учимо свештеном нераду. Поједине је потребно убјеђивати да раде до седмог зноја, али зато што су лијени, али многима морамо наметнути идеју ћутања и очекивања, идеју ћутања и свештеног нерада у ишчекивању одговора Божијег, Коме и приносимо своје молбе.
Јоаким и Ана - дуго су били неплодни. Јоаким и Ана на крају добише дијете.

Јоаким и Ана мироваше суботу у неплодности али дочекаше васкрсење , родивши Матер Божију.

Да и нама дође духовна плодност после многих година константне неплодности. Нека буде тако- како Бог хоће, када ми будемо спремни.

превод са руског
протојереј Јован Михајловић