Човек је постао сваштаждер. Ничега се неће уплашити, ни од чега се неће тргнути. Направиће гримасу, али ће појести све што му се понуди, тим пре ако се то снима камером.
Рећи ће му: „Ево, овде пољубите, ево, ово придржите, а овде клекните на колена. То је због среће,“ – и урадиће. Свакакве керефеке ће обући. Фотографисаће се с било каквом глупошћу у позадини. Запалиће сваки миришљави штапић испред сваког кипа.
"Амерички туристи". Скулптура
Тако се унутар простора који се скупио креће унутрашње празан човек, угледан представник западне цивилизације. Он има вишак пара и масу слободног времена. Има лак приступ свакој информацији која га занима али уместо целовитог и муком стеченог погледа на свет има само жалосну смесу новинских клишеа као што су: „тржишна економија“, „слобода личности“, „претња тероризма“ и „заштита природне средине“...
Овај праунук некадашње хришћанске цивилизације у речнику има исте речи као и пре триста-четристо година: вера, нада и љубав. Међутим, то је већ „вера у напредак“, „нада у научна достигнућа“ и „љубав према себи“. Борба за истину је за њега прерасла у борбу за тржиште продаје. А као делић целог света не осећа се у литији и у храму, већ на стадиону и поред гласачке кутије на још једним изборима.
Овај мили човек воли животиње, али само зато што не воли људе, а треба некога волети. Смирење је с поругом назвао понижењем, а гордост – врлином. Напокон, изгубивши сваки укус за истину одлучио је да истине уопште нема, а то значи да је свако у праву на свој начин.
Ову одвратну мисао је прогласио за своје достигнуће и назвао је толерантношћу.
А шта ће овом представнику белог, гордог, цивилизованог света рећи остали свет – егзотичан, многолик и „нецивилизован“? На многим језицима – исту ствар: „Дођи код нас. Лечи се нашим народним средствима. Играј ноћу на нашим плажама. Фотографиши се с рушевинама наших древних храмова. И плати нам за то.“
Они говоре тихо повијене главе и четкајући сјајне ципеле белог туристе:
- Ускоро ћемо и сами доћи код тебе. Многи наши су већ дошли, али то је тек десант. Живећемо у твојим градовима, школоваћемо се на твојим универзитетима. Ти имаш новца, много новца. Нама су потребни он и твоје технологије. Улењио си се и навикао на комфор, а ми још увек знамо да радимо. Знамо да се осмехујемо и да истовремено презиремо онога коме се осмехујемо. Умемо да узимамо милостињу, али и да мрзимо оне који нам је дају. Сто пута ћемо се сагнути до земље, али једном ћемо се ми исправити, а ти ћеш се сагнути. Само што се ти више нећеш исправити.
Мрзимо те чак и кад се школујемо на твојим универзитетима. Везујемо кравате по твојој моди и мрзимо те. Заједно с језиком своје мајке учимо језике туђих мајки, али само зато да бисмо те са временом проклели на свим језицма. Предуго си пировао и наслађивао се, потчињавао и владао. Ово време је на измаку. Више немаш душу и у твом координатном систему нема друге полазне тачке осим твог егозима. Зато немаш на шта да се ослониш. Кад умреш, чак и чим само паднеш, уморан од разврата, пијанства или сопствене трошности, број људи који ће хтети тобом да обришу ноге биће тако велик да ћеш се заувек помешати с прахом...
Међутим, праунуци некадашње хришћанске цивилизације као и да не чују ове претње.
Они не желе да се сете истине и да њом испуне душевну празнину. Цивилизација у којој живимо и пред чијим достигнућима као пред кипом Навуходоносора пузимо у прашини јесте цивилизација равнодушности према истини, цивилизација наследника јеванђељског Пилата, равнодушног и плашљивог саучесника у богоубиству. Имајмо на уму да пре или касније свакој неистини долази крај. На Дан Освете небо ће се савити као свитак. Велика срамота очекује лажљиву славу овог века.
Тада нећеш позавидети не само великим и малим савремним пилатима, већ ни оним ситним душама које су данас спремне да везују пертле цивилизованом европском господину. Само за ову ситну сервилност биће кажњени једнако као и они чије су пертле журили да везују.
А на Дан Освете, верујте, наш Бог нимало неће личити на нас. У сваком случају, код Њега нема толеранције.
