Из серије душевнокорисних чланака о животу блаженопочившег старца Филотеја Зервакоса у излгању Стилиана Кемендзедзиса, који је говорио о његовим пастирским моралним поукама.
Пастирске поуке ради нашег буђења и покајања
Највећа срећа, слава, част и највеће богатство за супружнике јесте љубав. Лепше је живети у сиромаштву и имати љубав него бити богат и живети без љубави. Ако међу вама постоји љубав, то значи да се и Бог налази поред вас. А ако имате Бога то значи да имате све. Живимо у лукавим и тешким временима. Савремена генерација којој припадамо је развраћена. Данашњем нараштају је потребна огромна пажња, јака молитва, чврста вера и савршена љубав да би могао да се спаси. Покајање грешнику не даје само опроштај грехова, већ га чини праведником претварајући непријатеља у пријатеља блиског Богу. Истинско покајање нам је потребно сваки пут кад згрешимо.
Савремени људи се не освећују пошто сами то не желе, не раде на себи, не воле Бога и небо, не поштују заповести. Узрок за ово се крије у нама самима. Он се заснива на нашим злим тежњама, безбрижности, недостатку љубави према Богу и духовности, привржености материјалном и световном.
Већина представника нашег лукавог нараштаја због својих грехова и непокајаности су од синова Бога постали синови ђавола.
Да би нација могла да се препороди потребна јој је духовна обнова, престанак разврата и распуштености морала, гнусности и греха, неправедности, користољубља, нечастивости и светогрдности.
Погледајте црквену историју и видећете да је од дана стварања света после сваког преступа и непослушања следила праведна казна.
Гордост је корен и праузрок свих грехова, свих зала и јереси, несрећа и жалости од којих је најтежа губитак Божанске благодати.
Књижевност и наука лишене морала, благочестивости и врлине, постају бескорисне и штетне. Ако су праћене побожношћу, моралношћу и врлином, доносе многобројне и велике плодове.
Данас се како црквене, тако и друштвене власти налазе у стању дубоког сна безбрижности и лењости. Ако се не пробуде неће моћи да пробуде клир и народ, да га усмере ка покајању, поштовању заповести Божјих, побожности и добрим делима, због чега ће одговарати на дан Суда и бити кажњени.
Две ствари могу да обуздају тежњу света ка злу и разарању – то су покајање и гнев Божији. А пошто нема покајања, остаје само гнев Бога и Његово милосрђе.
Само кад се људи покају, као Ниневићани, заобилази их гнев Божји. Тешко грешном и непокајаном свету...
Само малобројни и ретки људи успевају да се спасу без Тајне исповести и покајања. Цео наш живот је повољно време за покајање и спасење. Срећан је и блажен онај ко је успео да се покаје пред смрт.
Ако пажљиво и трезвено погледамо на себе схватићемо како смо мањкави, грешни, самољубиви, сујетни, склони ласкању и горди. Немамо искреног покајања и не опраштамо грехове својим ближњима. Кад бисмо имали чврсту веру, чисту љубав и истинско смирење никад не бисмо грешили.
Ако се људи овог века покају успеће да се спасу. А ако не, очекује их погибељ. Нека нам Господ дарује истинско покајање како би нас избавио не само од пролазних, већ и од будућих вечних невоља.
Уразумимо се и вратимо се Сведобром Богу од Којег су нас раздвојили маловерје, неверје, малодушност, лењост и наши многобројни грехови. Тугујмо и кајмо се због својих сагрешења.
Живот брзо пролази. Нисам ни приметио како је прошло мојих 97 година. Све године пролазе као један трен. А вечни живот се никад неће завршити. Тамо неће бити ни бола, ни болести, ни искушења, ни туга, ноћи, мећаве, врелине, и никаквог зла. Тамо, у Царству Небеском, све је радосно, дивно и вечно. Тамо влада добро и нема места злу. Нека нас Господ удостоји свега тога.
Хајде да и ми размишљамо, пре свега о томе да се наша душа излечи и да ништа не може да нас одвоји од Христове љубави. Христос не оставља Своју Цркву, али и ми треба да улажемо све напоре у то. Благо онима који до краја својих дана остају верни исповедници Православља.
Као што је у Нојево време потоп уништио цео људски род изузев праведног Ноја, његове породице и животиња које су се налазиле у ковчегу, тако и сад поплава греха, разврата, распојасаности, неверја и нечастивости прети да повуче за собом и уништи човечанство. Спасиће се само они који се буду нашли у духовном ковчегу – Цркви. Свети Кирил је говорио да сви они који се удаљавају од Цркве и клоне Светих Тајни постају непријатељи Бога и пријатељи ђавола. Нико ко пребива у Цркви неће погинути.
Добили смо могућност да постанемо синови Божији, како је говорио Јован Дамаскин. Међутим, то се не дешава ако не одбацујемо страсти и не напредујемо у врлинама.
Људи који припадају садашњем лукавом нараштају су огрубели, погрузили су се у таму, ослепили су, оглувели, остали су без разума, постали су попут паганских идола.
Тешко овом свету, јер је земља оскрнављена злочинима и греховима својих становника. Нека нас Господ заштити од искушења нашег лукавог века и нека све нас удостоји свог вечног Царства кроз покајање и исповест. Ја сам на прагу смрти, а ви још остајете да живите у ово лукаво време и десиће се још много зала, несрећа и невоља ако се људи не покају.
Што можеш учини или напиши, али савремени лукави нараштај, безакони и блудни, очи има, али не види, уши има, али не чује. Приближио се велики гнев Господњи, али покајања још увек нема. Грех је заслепио људе и они су заборавили Бога. Треба проповедати истину и покајање. Само свеопште искрено покајање и ватрена молитва Богу, Пресветој Богородици и свим светима могу да одврате од нас праведни Божји гнев.
Окретање свих нас ка Христу јесте спасоносни ковчег за наш народ који се налази у опасности. Ако желимо да се спасимо од ове опасности, ако желимо процват нашој домовини, наша једина нада је покајање.
* * *
Отац Филотеј је имао заиста мајчинско срце. Као што се јелени окупљају око чистих извора, тако су и хришћани хитали ка овом милосрдном и самилосном оцу.
Отац Филотеј је имао Давидову кротост, анђеоску доброту, Јовово трпљење, Аврамово човекољубље и милосрђе. Старац Филотеј је говорио: «Ако, Господе, ниси сматрао да сам достојан да примим мучеништво, удостој ме духовног мучеништва и невоља. Благосиљам Господа у свако време.»
У једном од својих дела старац пише: «Велика је срећа то што се називам хришћанином, још је већа срећа што у монаштву носим име Филотеј (гр. богољубиви) и највећа је што сам удостојен да постанем јереј. Удостој ме, Господе, да не само по имену, већ и речју и делом, будем прави хришћанин, јереј и друг Твој, Филотеј.»
Последњи завет старца је: «Имајте мир, искрену љубав према Богу и људима око себе. Препуштам вас заштити Бога и покрову Пресвете Богородице, светих Анђела и свих светих. С очинском љубављу и молитвама, ваш духовни отац, архимандрит Филотеј.»
Превод с новогрчког: редакција интернет-издања
«Пемптусија(Πεμπτουσία)»
