Ученици ОШ,, Доситеј Обрадовић“ из Ораховца и ОШ,, Светозар Марковић“ из Велике Хоче су у недељу 17. новембра, посетили манастире Пећку Патријаршију и Високе Дечане. У посету су ученике повели директори школа и вероучитељ, а пошао је и један број њихових учитеља и наставника. За све ученике је ово била посебна прилика да виде ове средњовековне српске манастире који су им веома близу, али због читаве ситуације на Косову и Метохији не могу често да их посећују. Многа деца до сада нису ни имала прилике да посете ове манастире.
На пут су кренули аутобусом и комбијем. Прво су посетили Пећку Патријаршију, обгрљену Бистрицом и опасану зидинама, која опстаје и у овим тешким временима. Ту су их дочекале две монахиње из овога манастира, пожелеле им добродошлицу и испричале историју манастира, посебно се осврнувши на мошти светитеља који ту почивају. Сви ученици су били задивљени лепотом цркава патријаршијских, са прелепим фрескама и иконама, остацима старих конака, али је њихову пажњу привукло и огромно стабло дуда испред цркве. Сазнали су да је то најстарије заштићено стабло дуда у Србији, старо око 750 година.
То дрво , звано ,,Шам-дуд'', засадио је српски архиепископ Сава Други , син Стефана Првовенчаног, по повратку из Јерусалима. Садницу овог дуда донео је из покрајине Шам, у данашњој Сирији, по којој и носи назив и засадио га у порти Пећке Патријаршије. Занимљиво је што се стабло дуда последњих година, иако распукло на два дела, иако су му гране полегле по земљи, и даље шири, и даље цвета и даје укусне плодове, а од његових се листова кувају лековити чајеви.
После Пећке Патријаршије ученици и њихови наставници су посетили Високе Дечане. Овај их је манастир одушевио својом лепотом и величином, нарочито оне који су први пут дошли ту. А велики благослов за све било је отварање кивота са моштима Светог краља Стефана Дечанског, па је свако могао да се поклони и целива мошти овог великог светитеља, као и да се провуче испод кивота и да се помоли за себе и своју породицу. Мошти је отворио дечански монах, отац Петар, који им је и испричао историју манастира и објаснио им шта је приказано на појединим фрескама. Док су наставници разговарали са монаштвом уз кафу, деца су уживала у прелепом пејзажу манастирске порте, завиривала у продавницу, конаке, сликала се, јурила травнатом површином око цркве. Деца у Ораховцу немају ниједан овакав простор за шетњу нити игру, а и деца Велике Хоче су у манастирској порти осећала неку посебну слободу. На тренутак су и једни и други заборавили какав је њихов живот уствари.
Дан је био прелеп, а радост је могла да се види на лицима свих. Ово је био јединствен дан за децу, кад су се бар на кратко удаљили од свакодневног живота са ограниченом слободом кретања, али и што су упознали нешто ново и добили благослове великих Немањићких светиња. И оно што су нам сви потврдили за крај је да ће им овај дан остати у трајном сећању.
