После лечења неки пацијенти остају у клиникама јер фамилија неће да преузме бригу о њима. – Родбину заборављених занима само иметак, тврде лекари.
(Фото Д. Јевремовић)
Због лошег здравственог стања, Д. Г. (64) из околине Петровца на Млави, примљен је на лечење у болницу у овом граду. Неколико недеља касније било му је боље и могао је да иде на кућно лечење, али његова деца нису хтела да преузму бригу о њему. Пошто у болници није могао да остане, смештен је у оближњу установу за старе особе.
Оваквих случајева нажалост има доста у болницама широм Србије. На геријатријским и другим одељењима налазе се пацијенти које су породице у потпуности занемариле. По правилу, родбину таквих болесника занима само за његов иметак, тврде лекари који раде у овим установама.
У Клиничком центру у Крагујевцу објашњавају да сваког месеца имају по неколико пацијената по које нико не долази после завршеног лечења, па социјални радници покушавају да нађу неког од родбине ко би наставио бригу о њима.
– Најчешће је реч о старима, психијатријским болесницима и алкохоличарима. У већини случајева стари, иако препуштени сами себи, не криве потомке већ их правдају говорећи да вероватно немају времена од посла, да не живе ту или да немају новца – наглашавају у КЦ „Крагујевац”.
Према речима професора др Младена Давидовића, интернисте-геријатра који се деценијама бави лечењем најстаријих грађана, а радио је на месту начелника Клинике за геронтологију КБЦ „Звездара” у Београду, немар о најстаријим пацијентима је присутан на глобалном нивоу, јер се стари посматрају као „биолошки отпад”.
– Нисмо тако добри као народ као што смо били или као што мислимо да јесмо. Традиционално су на овом поднебљу родитељи били пажени са љубављу и поштовањем, а деца су бринула о остарелим мајкама и очевима. Ја немам оправдање за родбину која не брине о својим најближима, а жели да преузме наследство. Дешава се да здравствени и социјални радници трагају за чланом породице пацијента по којег нико не долази у болницу, а да када га нађу он каже: „зашто ме узнемиравате” – истиче др Давидовић.
Један од најтежих догађаја којем је присуствовао овај лекар био је када је за трпезаријским столом умро стари пацијент. Његово срце није издржало свађу синова који су му дошли у посету и пред њим жестоко расправљали о подели имовине. Сећа се и ситуације када је син искористио прилику док му је мајка била у болници да прода њен стан.
– Често се дешавало да стари пацијенти данима чекају да им неко дође у поседу, а онда би се родбина сјатила оног дана када је била исплата пензије. Имали смо и случајеве да млади пред одлазак на годишњи одмор одлуче да сместе старог рођака у болницу, док се не врате са мора или планине – каже наш саговорник.
Иако дуго задржавање старих пацијената који нису за болничко лечење оптерећује рад установа медицинари их не избацују на улицу, каже доцент др Драгош Стојановић, директор КБЦ „Земун”.
– Ми лечење таквих особа завршимо и не можемо више ништа да учинимо, али фамилија не жели да дође по њих. Они мисле да је старост болест, па пребацују одговорност на лекаре, тп јест сматрају да смо ми у обавези да стално водимо бригу о њиховим старим рођацима – наглашава др Стојановић.
Када се не пронађу сродници болесника за кога нико не пита, онда му се саветује да буде смештен у другу породицу, дом за стара лица или се тражи помоћ од центра за социјални рад, каже Ана Томашевић, пи-ар болнице у Петровцу на Млави, иначе социјални радник.
– Има пацијената чија деца живе у свету и немају никакав контакт са њима, као и оних којима је породица окренула леђа. Такви пацијенти су препуштени сами себи, а често због немоћи траже помоћ лекара како би их он упутио на болничко лечење док не ојачају и буду спремни да брину о себи. Разговор око евентуалног смештаја у другу породицу или дом за стара лица веома је тежак, јер су у друштву још присутне предрасуде о оваквој врсти смештаја, а са друге стране, стари сматрају да је мучно за њих да напусте своју кућу. Они који одлуче да остану сами и брину о себи често траже помоћ лекара и спас виде у болесничком кревету, што је само привремено збрињавање, а њима је потребна свакодневна нега – каже Томашевићева.
