У суботу се навршава 15 година од убиства шесторице српских младића у кафићу „Панда“, у центру Пећи. Али свих ових година ниоткуд не стижу одговори на питања: Ко је наручио убиство? Ко их је убио? Четрнаести децембар, 1998. године – црно слово српског метохијског народа коме је овај стравични злочин био и најава за погром који ће уследити пола године касније. Тада је Метохија готово потпуно очишћена од Срба.
Иван Обрадовић био је најмлађи. Ђак прве године пећке гимназије „Свети Сава“. Ђак генерације у основној. Зоран Станојевић, одликаш треће године. Светислав Ристић, Драган Трифовић и Вукосав Гвозденовић – матуранти. Иван Радевић, био је студент. У стравичном масакру албанских терориста тог 14. децембра, увече, заустављени су њихови младалачки снови. Планови и наде родитеља у узданице и наставак породичне лозе. Никола Рајовић, друг убијених момака који се у тренутку масакра затекао у кафићу и који је само судбином, преживео, оставио је сећање на то кобно вече:
- Нешто после 20 сати, док смо седели у кафићу, чуо сам страховит тресак врата, а одмах и рафале. Моји другови су падали. Један за другим. Сећам се двојице маскираних, у црном, који су пуцали. Лица су им била заклоњена капама. Први је пао Ивана Радевић, оборило ме његово клонуло тело. Чуо сам Лазара Обрадовића који се ту затекао. „Сине мој, сине“, али ни његовом Ивану није било спаса. Пуцњи испаљени у српске младиће који су се после школских обавеза окупили у кафићу, одјекују и данас. Али само у главама њихових унесрећених породица, прогнаних са вековних огњишта у Пећи. И свака се, свих ових 15 година, сваког јутра буди са питањем: да ли ће правда икада стићи наручиоце и извршиоце овог злочина?
- Током свих ових година наше заједничке немерљиве несреће и непребола за нашом децом, нема адресе на коју се нисмо обраћали и тражили одговор на питање: ко их је побио? Тражили смо да се започета истрага у години када се злочин догодио настави касније када је међународна заједница преузела управу. Тражили смо то и од наших власти у Београду да учине све да било какав одговор добијемо – каже за „Новости“ отац Светислава Ристића, Љубиша. – Сви су се оглушили. Нико није изразио ни најмању спремност да учини конкретан корак да се убице пронађу и приведу правди. И ја то доживљавам као да нам децу поново убијају.
Љубиша Ристић нема дилему:
- Једина кривица наше убијене деце била је што припадају српском народу. Међународна јавност се тада није згражавала над овим злочином. Али ни домаћи душебрижници који су бринули о људским правима. Нико. Ни онда. Ни данас. Ми, родитељи, препуштени смо сами себи. Одбачени и понижени. Замислите како је родитељу кад му убију дете, а никог осумњиченог. Никог осуђеног. Како је, можете ли да претпоставите да се с таквом суровом реалношћу живи.
БОРИЋЕМО СЕ ДОК ЖИВИМО
- Српска полиција на Косову и Метохији до почетка бомбардовања, водила је истрагу о убиству наше деце – каже Љубиша Ристић. – Када се повукла, све је стало. Унмик није ни имао намеру да је настави, а очигледно је да то није желео ни Еулекс. А, ми… Ми родитељи морамо да се боримо. Док живимо да се барем не забораве наша недужна деца.
ПРЕНЕЛИ ТЕЛА
Родитељи убијених младића, после погрома српског народа на Космету у лето 1999. године, гробове синова на пећком гробљу посећивали су уз обезбеђење међународне војске. Стравичне слике оскрнављених комшијских гробова својих Пећанаца, поломљених споменика и оборених надгробних крстова, за неке породице биле су пресудне да тела деце пренесу тамо где су нашли уточиште.
