Архиепископ Костромски и Галички Алексије (Фролов)
Било је јутро празника Ваведења у храм Пресвете Богородице. У сумраку боје мастила жути булдозер је усрдно пеглао стазице Костромског Богојављенског манастира претварајући их у ледено клизалиште и рани богомолници су скоро посрћући клизили у правцу богословског домаћег храма на прву Литургију.
Унутра је испред иконостаса студент полугласно читао часове, остали су тихо чекали да почне богослужење. И у том тренутку из олтара је изашао проректор богословије, отац Георије, гестом је зауставио чтеца и рекао: «Браћо! После Литургије ће бити парастос нашем ректору...» А ректор Костромске богословске школе је био архиепископ Алексије.
Годину и по дана православни Костромљани и они које је овамо довео владика, чекали су вести из московске болнице. Оперисан је, наводно успешно; опоравља се – већ даје налоге из болничке собе, потписује документа, спрема се да служи за Божић, на Благовести... А онда, као ударац – владика Алексије је имао мождани удар, у коми је. И опет дуги месеци чекања и вера у то да ће јак духом владика Алексије победити болест. Сви смо јасно осећали његово присуство, његове молитве за нас, али свима нам је било потребно његово живо присуство.
И ево, све се завршило...
У принципу, не би требало да пишем ове редове, јер има људи који су га познавали много боље од мене, који су много чешће општили с њим. Он је био само мој послодавац, а ја сам био његов радник, ретко смо се виђали и углавном смо говорили о пословима. Ипак, усуђујем се да кажем о њему кратку надгробну беседу.
Упознали смо се пре десетак година кад ми је режисер Сергеј Харлов понудио да напишем неколико сценарија за радио приче. То је била идеја владике Алексија, који је сматрао да је деци потребна «мека» духовна храна, где би било речи о добру и злу, о љубави и мржњи и о другим важним стварима. Детету је тешко да одмах појми јеванђељске дубине, житија светих или Пролог. Треба да научимо да с њим о духовном животу говоримо кроз бајке на које је навикло од малих ногу. Таква је била идеја владике.
Сложио сам се с њим иако се нисмо још видели. Прочитао сам брдо руских народних бајки због писања сценарија и... ништа нисам нашао. У нашим бајкама се много говорило о чаробњацима и вилењацима, о баби-Јаги и осталој нечистој сили, а о хришћанству, о Цркви, о јеванђељским причама – није било ни речи.
— Не треба ни тражити руске, треба узети опште познате приче: Андерсенове бајке. Хауфа, Клајва Луиса, на пример – зачудио ме је владика за време нашег првог сусрета. У народу се причало да је убеђени конзервативац и русофил, а овде – Андерсен, Луис...
Ипак, збуњеност је брзо прошла, јер је владика имао редак дар убеђивања. Он није вршио притисак на саговорника својим знањем и ауторитетом, али је говорио тако убедљиво и занимљиво да се човек брзо слагао с њим, а после даљег размишљања био би коначно убеђен у то да је у праву.
Из Новоспаског манастира сам отишао под снажним утиском сусрета с овим човеком и у сећању сам пребирао све што сам раније знао о њему.
Јесењи залазак сунца, Новоспаски манастир. Уметник: Игор Разживин
То су биле опште познате чињенице: рођен је у послератној Москви 1947. године; крајем 60-их је стекао веру, завршио је богословску средњу школу и факултет у Сергијевом посаду и док није био постављен у Новоспаски манастир у Москви служио је као архиђакон у Лаври, професор у богословској школи и чувар у црквено-археолошком кабинету. (Одавде потичу, узгред буди речено, његова темељна знања из историје и богословља православне иконе).
Затим је уследио Новоспаски манастир, који је тада требало обнављати од нуле, као и све у нашој Цркви.
Искрено говорећи, не схватам шта могу да кажу ове сувопарне биографске чињенице нецрквеном човеку који није лично познавао владику.
Међутим, знао сам још нешто...
Мој друг Виктор Васиљевич Бурдјуг који је средином осамдесетих био на четворогодишњем «логорском послушању» због илегалног издавања православне литературе био је друг из детињства владике Алексија, тада још Тоље Фролова. Он је причао да је њихово детињство било обично, послератно, сасвим совјетско. За време школских распуста ученици старијих разреда Фролов и Бурдјуг су заједно с другим пријатељима одлазили некуда у новгородску провинцију где су живели у напуштеним шупама, разговарали с обичним бакама које су их појиле млеком, певале им песме, причале стара предања и приче. Између осталог, наравно, говориле су младићима и о Христовој вери...
Отац Серафим (Тјапочкин)
Отац Генадије је до самог свог упокојења 1987. године остао духовни отац владике...
Знао сам да је владика Алексије за време својих годишњих одмора често путовао у Тбилиси код митрополита Зиновија (Мажуге), а такође да је стигао да се наслади општењем с архимандритом Андроником (Лукашем) и осталим глинским старцима. Међутим, најближи по духу (а вероватно и по годинама) њему је из ове славне кохорте био отац Виталије (Сидоренко) – најнеобичнији и најзагонетнији старац с краја ХХ века. «Треба делити, а ми стичемо; треба слушати, а ми ропћемо; треба одсецати вољу, а ми по њој живимо; треба омрзнути овај свет и све његове утехе, а ми га волимо – и на крају пркосимо заповестима Божијим. А онда је све тешко,» - ове речи оца Виталија у овој или оној интерпретацији сам много пута чуо од владике Алексија – и у проповедима, и у приватним разговорима. Узгред речено, наш последњи разговор у Костроми уочи његове болести био је у право о значају старчества. «Они су нам нацртали јасан пут којим се може достићи Царство Небеско, а ми због нечега лутамо другим стазама...»
А тада, пре десет година у Новоспаском, наши разговори приликом сусрета углавном су били о бајкама, о уметности, о Нарнији, о руској историји. Истина, понекад смо говорили и о духовним стварима, али ми се ове речи због нечега нису урезале у сећање...
Било је врло пријатно радити с њим. У смислу да се практично није мешао у наш посао. Давао нам је одређени правац и повлачио се.
«Ви сте професионалци, - говорио је, - боље знате како се то ради.»
Ова доброта владике нас је уљуљкала и умало нас није довела до греха.
Негде код треће-четврте «Нарније» (наравно, имам у виду радио емисије) режисер и ја смо одлучили да мало експериментишемо и да направимо нешто попут звучног цртаћа у којем ће даброви и веверице говорити «животињским» гласовима као лутке. Мислили смо: владика вероватно не слуша наше бајке, нема времена за то.
И погрешили смо... Буквално следећег дана били смо позвани «на рибање» код архијереја и добили смо врло строги прекор због самовоље.
«Какво је то измотавање? Какво је то врскање? Бајке су, пријатељи моји, - врло озбиљна ствар, и животиње у њима су исто људи, јер могу да говоре. Деца ће вас слушати!...»
У принципу, тада смо добили добру грдњу и више нисмо покушавали да експериментишемо, већ смо се према свом послу односили веома озбиљно и одговорно.
Захваљујући владики Алексију направили смо 16 радио драма, у МУАТ «Горки» смо направили представу по Вилхелму Хаусу која се још увек приказује на сцени...
Он је као нико други од савремених архијереја могао да нађе кључић за ум и срце људи које називамо интелектуалцима. Културу и уметност је сматрао за веома важну ствар у хришћанском просвећивању друштва, само је туговао због тога што се уметници баве «не зна се чиме». Једни теже ка политици, други – бизнису, трећи – чашици, четврти се самоизражвају, а они који долазе у црквену ограду брзо освајају посао чистача, стражара или превозника црквене литературе.
«Треба да се бавите својим послом, односно уметношћу, а не да тргујете књижицама!» - говорио је.
Притом је сматрао да је црквено служење човека изнад свега, али је говорио да је за то потребан таленат. Постоји таленат уметника, постоји таленат режисера, постоји таленат писца, а постоји таленат црквеног служитеља.
«Нажалост, у храму сад има веома мало заиста талентованих људи. Као и свуда, уосталом,» - говорио је.
Касније смо се срели у Костроми...
Исти овај Харлов Сергеј Васиљевич који се преселио у славни град на Волги за својим духовним оцем замолио ме је да дођем да помогнем у избору нијансе за кречење саборне цркве.
Кострома. Богојављенски храм Анастасијиног-Богојављенског манастира
«А зашто да кречимо? – зачудио се владика, - треба га осликати...»
Тако смо се нашли у Костроми.
То је било срећно време. Владика Алексије је сам одређивао које сижее да сликамо на овом или оном зиду и на сваки начин нас је подржавао лепим речима.
Становали смо у хотелу поред епархијске управе где је тада живео владика и зато смо се често сретали с њим за време вечерњих шетњи. Он би нам увек упутио неку охрабрујућу реч, молио нас је да не журимо и да се не премарамо.
А сам је, чинило се, журио да у својој епархији уради што је могуће више. Ово се није односило само на Богојављенски храм, који смо осликавали, већ и на богословску школу и Ипатијевски манастир.
На пример, један детаљ: здање саборног храма и све грађевине Анастасијино-Богојављенског манастира у току многих векова као да су уронили у земљу, зато су њихови зидови повлачили влагу и врло брзо су се рушили. За годину и нешто дана боравка владике овде је на неким местима било скинуто до метар и по земље и здања као да су се подигла, као да су израсла ослободивши се из заробљеништва земље.
Сваки дан владике почињао је код чудотворне Фјодоровске иконе Мајке Божије. Он је долазио на скоро све манастирске службе, врло често је мењао чтечеве за певницом – читао је катизме и каноне.
Понекад је сатима седео на клупици у храму разговарајући с обичним парохијанима. У њему није било «шефовања» које је толико својствено многим садашњим архијерејима. Био је врло једноставан и приступачан, али притом врло строг. Понекад је заустављао службу и одлазио у угао у којем се шула бука у храму и објашавао је да је храм место на којем људи разговарају с Богом, а не међусобно.
А онда се разболео...
Због нечега нисмо сумњали да ће се владика Алексије поново вратити и да ће црквени живот у Костроми потећи као живо и весело врело...
Али, Господ му је припремио други пут. Пут ка месту према којем је највише стремио и позивао своју духовну децу. Тамо, где у вечној светлости живе његови учитељи достојни блаженства – отац Григорије, отац Виталије, глински и тројицки подвижници.
Прича се да је чак и у коми узносио своје руке Богу.
Још се прича да се из све снаге молио кад га језик није слушао.
Прави слуга Божији и велики архијереј.
Добро му је тамо, на обали Божије реке, а нама ће још веома недостајати овде, на нашим рекама Вавилонским...
«Блажен је пут непорочних...»
Опело владике Алексија у Новоспоаском манастиру у Москви. Фото: novospasskiymon.ru
Опело владике Алексија у Новоспоаском манастиру у Москви. Фото: novospasskiymon.ru
