На Косову и Метохији Свети Никола се прославља као храмовна слава у више места, али као породичног заштитника и светитеља поштују га и прослављају бројне породице. На Косову од давнина постоји израз “ Имамо Светога...“ са нагласког на други слог. У Грачаници на овај дан једноставно је опште славље јер трећина мештана има Светὂга.
У самом Манастиру један од два параклиса посвећен је Светом Николи и овде се реже манастирски колач. Игуманија манастира, мати Ефросинија која је у овом манастиру пуних шездесет пет година прославља своју крсну славу. Обиље благодати излива се на стотине домаћина који доносе славски колач да им пререже свештеник.По речима свештеника који је најдуже у овој парохији Светислава Трајковића, у Грачаници има око деветстотина православних домаћинстава. Има такође и Рома, и других. У Грачаници је изражена миграција становништва- једни долазе, други се исељавају, млади људи када формирају породицу- заснују и своје младо домаћинство, тако да се не може говорити о прецизном броју православних породица. У сваком случају у парохији оца Свете - Светог Николу слави сто двадесет домаћинстава. Свештеник Сава Шмигић има такође сто двадесет кућа од чега је пола домаћинстава у оближњем селу Сушица, док млади свештеник који је недавно пристигао из Републике Српске, Бранислав Секулић, оставља водицу у славу овог светитеља у сто десет домаћинстава.
Овде је обичај да колач и жито у цркву носи домаћин док домаћица врши последње припреме за дочек гостију и меси погачу. Погача код Косоваца има посебно значајно место за све битне догађаје, али за славу изношењем погаче „подиже се Слава“ и након што је домаћин и гост који седи у чело софре преломе, пољубе се три пута. За то време сви гости стоје и дељењем сваком госту по комад погаче сви се међусобно здраве и честитају „Срећна погача“, са нагласком на други слог.
Чуда Светог Николе
Генерације често преносе предање својих предака о неком чуду које је творио свети Николај чудотворац. Тако Станислав Вељковић из села Заскок код Урошевца прича потомцима причу својих родитеља Ђорђа и Борике. Растао као сироче Ђорђе није имао кућу када се оженио. Сељани су се договорили и дали му утрину на крају села да ту подигне себи колибу. Почетак тридесетих година двадесетог века био је тежак период за све, а поготову за беземљаше који су аргатовали по читаво лето... Тако су и Ђорђе и Борика прехрањивали своју децу. Како се приближавала слава, тако је расла и брига како ће припремитискромну трпезу... У шумарку иза куће Ђорђе је поставио клопку. Ухватила се лисица. Ђорђе је отишао у град, продао кожу и донео уље и суву рибу... У лето су копали скромну башту када је нешто засветлело на сунцу. Мислећи да је комад стакла Борика је зауставила свога мужа да се не би посекао јер је био бос... Била је то златна лира... Поново су прославили славу, а било је и да купе парче земље... Ђорђе и Борика Вељковић су са овога света отишли као угледни домаћини поседујући хектаре њива, ливада, воћњака и шума и што је још важније оставио је бројно потомство да их помиње и да се грана у прослављању светог Николе.
Црква Светог Николе у Приштини
Саграђена 1830 године на темељима још старије богомоље, црква посвећена светом Николи, чији је прекрасан иконостас био рад чувених дебарских мајстора, пострадала је 17. марта 2004. године под најездом разбеснелих пиромана.
Свих година након бомбардовања Приштевци који нису напустали свој град наизменично су узимали колач и заједно прослављали светог Николу у мају. У децембру славили су у својим домовима. Нису прекинули да се окупљају ни кад је црква спаљена. Када је 2007. обновљена, верни су били ту, у празној цркви. Са њима и свештеник који је имао благослов само да дође у дан Славе. Кренули су да уређују цркву спонтано, сами грађани. Доносили су иконе, цвеће, и све оно што је потребно да се врши служба. Тако су дочекали 2010. годину када су цркву предали двојици свештеника. Млади свештеници Дарко Маринковић и Стево Митрић и даље живе у парохијском дому са својим породицама и служе литургију недељом и празником.
Данас, на Светог Николу, отац Дарко је потсетио присутне на васкрсење цркве и додао да поред четрдесет троје грађана Приштине, сада недељом долазе и православни Румуни, Руси, Албанци...
Међу многобројнима посебно осећање има Илија Трајковић који се родио у кући преко пута цркве и читав живот провео је крај цркве и у њој, све док га нису паљевином отерали. Док је живео у избегличком контејнеру у Грачаници и сада из Лапљег села, са супругом Благуном долази у Приштину на дан своје крсне славе.
У јесен 2011.године десило се још једно чудо. Стигла је икона св. Николе која је била узидана изнад улазних врата у цркву. Донео ју је Патрик Кајзер чешки фоторепортер. Када је црква спаљена он је сликао згариште и тада му је нешто засветлуцало. Подигао је икону и чувао све док није сазнао да је обновљено богослужење. То је заправо фреска, јер је осликана на гипсаној плочи необичних димензија.
Интересантно је да нико од Приштеваца није могао да се сети која је икона светитеља била у оквиру изнад врата. Пронашли су дрвени рам, неоштећен, али нису могли никако да поставе икону. Јер, слика је била шира него што је висока. У средини златног крста приказан је цео лик светитеља са златним ореолом. Са обе стране постављено је по шест слика са приказима из житја Светог Николе. Са обе стране удубљења у које је смешена фреска налази се јеврејски симбол седам свећа од гипса. Стари Приштевац Аца Јанићијевић који још увек са супругом Драгицом живи у свом граду, претпоставља да је Јашар Паша пореклом био Јеврејин. Обележје је постављено како у православној цркви тако и на Јашар Пашиној џамији у близини, где се на улазним вратима налази шестокрака јеврејска звезда.
Свети Никола се вратио у своју цркву након више година. Када је црква пострадала остали су носећи зидови цркве. Многи су походили згариште а неки су проналазили драгоцености. Златно јаје дар Весне и Миће Ристић, пронашла је у пепелу њихова ћерка Миљана која је радила за КФОР. Оно је тада остављено на чување у Грачаници. Њој су војници дали и свето миро мислећи да је кармин. Стари дрвени рам без иконе- фреске која је била уграђена изнад улаза у цркву као и метални крст са куполе пронашли су и чували грађани током уређивања цркве. Свето миро породица Ристић донела је 26.новембра 2011. на св. Јована Златоустог када је у цркви Св. Николе крштен њихов унук Стефан. Донели су и икону Пресвете Богородице коју су сачували.
Патрик Кајзер, Чех који је вратио икону, односно фреску, крстио се у Великој Хочи. Крштено име му је Никола.
