Симболично, на Савиндан, из штампе је изашла најновија, петнаеста по реду књига проф. др Александра Стаматовића „Историја Митрополије црногорско-приморске 1918-2009″, у издању „Унирекса“.
Рецензенти протојереј-ставрофор Предраг Пузовић, декан Богословског факултета СПЦ у Београду, и један од водећих стручњака за историју Српске цркве, др Сенка Бабовић-Распоповић, научни савјетник у Историјском институту Црне Горе у Подгорици, као и редовни професор на катедри за историју Филозофског факултета у Београду др Љубодраг Димић, који је и члан САНУ, упућују да се ради о озбиљном научном раду.
Аутор књиге припада сада већ средњој генерацији црногорских историчара, а већ двије деценије у научној и лаичкој јавности која прати историју, препознат је као историчар који се бави спорним питањима црногорске историје посљедња два вијека, о којима постоје изражено супротстављена мишљења и оцјене. Значајан број његових радова посвећен је црквеној историји.
Књига др Стаматовића обрађује посљедњи и најбурнији вијек историје Митрополије црногорско-приморске, када су се десила њена највећа страдања као институције, а кроз то и њеног монаштва и свештенства. За овај вијек везују се и сасвим супротстављена мишљења њеног канонског статуса. Књига садржи предговор у коме је анализирана проблематика којом се дјело бави као и изворе и литературу, и закључак, ауторов став, о проблематици и пет кључних глава. Свака се опет дијели на више поглавља по различитим проблематикама. Прва, уводна глава, обрађује канонски статус Црногорске митрополије до 1918. године, до њене унификације у обновљену и васпостављену јединствену СПЦ. Аутор је у овој глави јасно доказао, да не може бити говора да је Црногорска митрополија била до тада канонски и практички аутокефална, те да је та наводна аутокефалност, била плод самодржачке политике књаза Николе, и његових личних, династичких и државних амбиција. То се доказује већ самим почетним поглављима друге главе, која обрађује живот и стање Митрополије између два свјетска рата. Митрополија, њено свештенство и монаштво, на челу са митрополитом Митрофаном Баном, безрезервно су подржали одлуке Скупштине у Подгорици, као политички чин српског и југословенског уједињења. У складу са тим, поглавар Црногорске митрополије, митрополит Митрофан Бан, био је предсједник Средишњег архијерејског одбора за васпоставу и унификацију јединствене СПЦ, што руши све тезе о наводној насилној унификацији Црногорске митрополије у СПЦ.
Трећа глава бави се ратним периодом, четврта носи симболичан назив: „Митрополија црногорско-приморска у доба бесуђа и безнађа 1945-1990.године“. Историчар у петој глави обрађује најновији, односно период од 1990. године, када на архијерејски положај у Митрополији долази митрополит Амфилохије Радовић. Од тада Митрополија биљежи крупне кораке у обнови, како материјалној и инфраструктурној, тако и персоналној свештено-монашкој.
Коначно, кроз више поглавља, књига садржи и детаљне спискове свештенства и монаштва са територије Црне Горе од 1918. године, те кроз те спискове потомци могу наћи податке о својим прецима свештеницима.
Р.К.
