Васкршње путовање у земљу Светих Немањића / Православие.Ru

Радост Васкршњега праздника побудила је православне вјернике обилићке парохије у Бања Луци да се упуте на поклоничко путовање по древним српским манастирима у Србији. За нас православне Србе у Републици Српској, сваки долазак у матицу Србију представља догађај искреног радовања и усхићења. Путовање у земљу својих предака, враћање коријенима свога националнога поријекла, земљи у којој је српски народ изградио свој духовни и национални идентитет као народ изабрани и Божији улијевала је у наша срца пријатна осјећања искрене радости.

Путујући преко старе српске земље Немањића, пут нас је води преко Ужица, Пожеге, Чачка, Краљева у манастир Жичу. Прелијепи манастир подигнут почетком XIII вијека, посвећен је празднику Вазнесења Христовога и задужбина је светога краља Стефана Првовенчаног. Као велико мјесто српске духовности и сједиште српске архиепископије, манстир Жича је током читавога средњевјековља био истовремено и центар српске самосталне државе, јер су у њему били крунисани српски краљеви немањићке династије. Уништаван неколико пута током своје историје, али увијек и обнављан манастир вјековима одољева изазовима различитих временских епоха, духовно окормљујући и спасавајући православни србски народ. Одушевљени љепотом и красотом свете обитељи, наши вјерници су спознали сву духовну и историјску вриједност коју овај свети манастир носи кроз вјекове. Са осјећајима скрушеног срца и недостојности пред великим очагом светости и благодати, поклоници су са великим страхопоштовањем цјеливали свете иконе и узносили своје молитве Господу.

Љубав према Богу и православној вјери одвела нас је даље у један од најстаријих и најважнијих манастир српске Цркве – прву царску лавру манастир Студеницу. Најљепши и најсјајнији бисер међу бисерима српске манастирске духовности манастир Студеница вјековима чува чистоћу православног исповједања као чврсти и непоколебљиви стуб наше свете Цркве. Импозантни манастирски комплекс непроцјенљиве архитектурне вриједности свједочи о тој великој и небеској љубави светога Симеона према свевишњем Богу, коју је он изразио управо градећи своју прву задужбину у Србији. То што манастир више од осам стотина вијекова успјео да побједи тешка и смутна времена наше историје и остане до данас, говори о огромном труду и залагању светога Симеона који је био уложен у његову градњу. Његов главни циљ је био да подигне манастир који ће бити вјечни сабирник српскога народа. И у томе је и успјео, јер прелијепа Црква сагрђена од бијелог мрамора и данас божанствено сија у свој својој љепоти и сјају. Сви вјерници се слажу да овде све одише светошћу. Све нас враћа далеко у прошлост, у времена срдењевјековља када су на овоме светоме мјесто свој духовни подиг носили родоначелници србскога рода свети Симеон и Сава.

Били смо пријатно изненађени љубављу и добродошлицом игумана Тихона и његове братије који су нас заиста срдачно и домаћински примили. Тешко ја наћи ријечи да се опише сва љубав и радост коју смо ми осјетили боравећи у овој светој обитељи. Љубав заиста искрена и хришћанска, која се може наћи само у светоме манастиру.

Упутили смо се затим у испосницу светога Саве, заиста светом и чудесном мјесту које припада Студеници. Уски шумски пут који води према високој планини гдје је смјештена испосница, напомињао нас је на онај уски јеванђелски пут који није нимало лак, али који води у живот вјечни и непролазни. Дивећи се природном љепотом студеничкога краја, вјерници су са веиким душевним расположењем хитали ка мјесту гдје је свети Сава, а затим и студенички монаси чинили велике спасоносне подвиге у славу Божију. То је било символичко путовање душа ка небу. Што смо се више приближавали испосници, све више смо осјећали духовну радост која је испуњавала изобилно свакога од нас. Испосница заиста уникално и непоновљиво мјесто гдје царује мир, тишина и огромна благодат Божија. Црква светога великомученика Георгија, скромне монашке келије саграђене непосредно у самој литици, свједоче о великим духовним подвизима кроз које су спасење налазили студенички монаси. И ми подобно њима, осјетивши благодатну атмосферу овога светога мјеста одслужили смо вечерњу службу под отвореним небом, гдје смо изразили своју благодарност Господу што нас је удостојио да ступимо на свето тло молитве и подвига.

Она што је оставило посебан утисак на све нас била је Божанствена литургија у цркви Пресвете Богородице у Студеници. Одјеци клепала у рано праскозорје, дрхтави пламичци кандила и воштаних свијећа пред иконама, умилно пјевање студеничких монаха учинили су нашу заједничку Литургију величанственом и посебном. Сазнање да служимо Богу у томе истоме храму у којем су исто тако служили светитељи Симеон и Сава уздизало је наше душе високо према Царству Божијем. Благодат је изобилно испуњавала наше душе. Свете и нетљене мошти светих Симеона, Анастасије и Првовјенчанога краља гријала су наша срца благодатним умиљењем, јер су нам свједочила о Божијој награди према свакоме човјеку који се каје и труди да живи по његовим светим заповјестима. Литургија је заиста била небеска и божанска јер смо били удостојени да се причестимо светим Тијелом и Крвљу Христовом, заједно са студеничким монасима. Наша радост постала је још већа када је у храм ушла велика група православних вјерника из Русије. Тада смо једним срцем и једним устима, као два сасавим блиска и братска народа запјевали у славу Свемогућем Господу. Одушевљење, духовна радост, узајамна љубав говорила је о милости Божијој која нам је изобилно дарована тога дана у овој српској царској лаври.

Поклоничко путовање, поред све радости коју смо осјетили, несумњиво нас је учинило и духовно бољим. Оно нам је открило неизрециво богатство Православне вјере и љепоту хришћанскога живљења. Вратили смо се са једним прелјепим искуством, које је нас је прије свега зближило једне са другима, и побудило на још честитији и усрднији живот у вјери. Нека је слава Милостивом Богу за његову љубав и милосрђе којима Он посјећује свој вјерни народ.