И била је реч Господња: Тај народ говори: још није дошло вријеме, вријеме да се сазида дом Господњи. А ви сами живите у домовима вашим украшеним док је овај дом запуштен? (Аг. 1, 2).
Коме су упућене ове речи Господње? Много пре Рођења Господњег Господ је преко пророка Агеја овако говорио Јудејцима, који су се вратили у Јерусалим из Вавилонског ропства.
Али овакво дословно обраћање Господње односи се и на православну санфранцисканску паству. Зар се ове речи не чују данас? „Није време да се гради храм”, говоре људи од којих многи купују себи куће, живе у својим домовима врло имућно или препродају своје куће, прелазећи из добре у бољу и стално умножавајући своју имовину. Разумљиво је кад се овакве речи чују из уста неверујућих. Разумљиво је кад безбожници, мрзећи све што подсећа на Бога, уништавају цркве, које су изградили наши благочестиви преци. Али како то могу да понављају верујући људи, који сами иду у цркву? Црква је освећено место, свето, у којем вечно пребива благодат Божија. На освећењу Соломоновог храма слава Господња је у виду облака испунила дом Божји. Тако је било у старозаветном храму. А колико јаче благодат Божија делује у новозаветним храмовима у којима се даје истинско очишћење од грехова, у којима се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, у којима Дух Свети стално силази за време Литургије на Дарове који се освећују, и на присутне људе? На сваком месту човек може да се моли и Господ свуда чује молитве. Али много је лакше молити се у храму, где све наводи на молитву. Одатле се узносе наше молитве Богу и на нас силази милост Божија.
Изградња храма је жртва Богу: издвајање за богослужење земљишне парцеле, која је дата као прилог Богу од сопствене имовине, а што је главно, приношење Њему своје љубави, своје усрдности. Подизали су се храмови у различитим околностима, у догађајима и радосним и тужним, палили су се као свеће принете од свег народа, по читавој нашој земљи.
Свети Петар, митрополит Кијевски, посетивши у то време мали град Москву, рекао је кнезу Ивану Калити да сагради „Дом Мајке Божије”: „Каква је потреба постојала за новим храмом?” рекли би сад неки, јер је у Москви која је тада била мала било довољно храмова, које је саградио Калитин отац, преподобни кнез Данило. Међутим, кнез је без колебања почео да гради храм Успења Богородице и чим је био завршен, чим је Москва почела да се подиже и кнезови су објединили око ње целу Руску земљу.
Храмови нису потребни Богу, Чији је престо небо и подножје земља, већ нама. Корисне су нам наше жртве које дајемо за храмове, али Господ не прихвата толико материју колико нашу усрдност. Христос је одобрио лепту удовице, рекавши да је она ставила више од свих, јер су богати стављали много од свог вишка, а она је дала све што је имала, све што је имала за храну. Наше жртве у име Божије прихвата Сам Бог. Наше жртве духовно доспевају у небеске ризнице Божије из којих их нико неће узети, а ако неко пљачка црквену имовину, он поткрада самог Бога, и казниће га Сам Господ Бог.
На сваком богослужењу помињу се градитељи храмова.
Градећи храмове овде, на земљи, ми самим тим градимо себи и вечне кровове на небу. Проћи ће десетине година, иструлиће наша тела, можда ништа неће остати ни од наших костију, а наше душе ће вечно живети. Благо ономе ко је за своју душу припремио обиталиште у небеским дворовима! Ако се чак разруше саграђене цркве, биће записана у вечним књигама имена њихових градитеља и биће запечаћене молитве узнете у њима.
Овако вели Господ над војскама: узмите на ум путове своје. Идите на гору, и донесите дрва, те зидајте дом; и биће Ми мило, и прославићу се... Ја сам с вама (Аг. 1, 7-8, 13).
***
Одломак преузет, са дозволом издавача, из књиге
СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ – ЧУДОТВОРАЦ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА (нова сведочења о Божијем човеку); ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, 2013. год, стр. 496, тврд повез
дистрибуција: 069 1328003 и 063 328003
