Православани хришћанин је онај човјек који прије свега Христа носи у своме срцу и души. Искрени хришћанин је цјелокупни свој живот породични, друштвени, пословни утемељио на вјековним вриједностима Христовог Новозавјетнога учења. Речено боље једноставнијим језиком хришћанин је онај коме је Господ Христос постао мјерило и незаобилазан примјер у свим његовим дјелима и активностима.
Због свега тога веома важно и насушни је необходно да ми православни хришћани добро познајемо христове спасоносне заповјести. И не само да их познајемо, негоа да их примјењујемо на дјелу, у своме животу. Потребно је да заповјести уистину постану саставни дио нашега живота, духовни путокази и смјернице које нас воде ка истинском хришћанском начину живљења.
То непроцјенљиво благо предато самим Господом цијеломе роду људском, као акт и дар савршене Божије љубави чува се неповријеђено више од двије хиљаде година једино у светој Православниј Цркви. То исто јеванђелско учење које је сам Христос некада давно предлагао људима, данас потпуно идентично предлаже Црква као Његова установа и Његово тијело чији смо ми удови. Управо кроз Цркву јеванђелски закон добио је своје потпуно објашњење и постао приступачан људима.
И дана нас наша света Црква позива да имамо искрену вјеру у Исуса Христа као Сина Бижијега који је побједио гријех и смрт и својим Васкрсењем Царство небеско учино реалним и доступним. Вјера, али искрена и непоколебљива, вјера чиста као у мале дјеце, али и ватрена као у светих отаца и учитеља Цркве, основни је праг преко кога сви морамо прећи. Из мноштва јеванђелских примјера ми закључујемо да је вјера услов за добијање исцељења од физичких недуга, али исто тако и услов за опрост гријехова. Христос често говори људима: „вјеру ако имаш бићеш спасен“, „иди са миром, вјера твоја спасла те“, „како си вјеровао нека ти буде“, „заиста вам кажем оволике вјере ни у Израиљу ненађох“. Вјера је то што Господ прије свега очекује од нас, јер се темељи на људској жељи за општењем са Богом. Вјера се по својој суштини неможе исказати језиком или теоријом. Она је расположење душе кроз које човјек спознаје себе и смисао сваога постојања на земљи.
Вјера мора бити проткана са љубављу, првом и најважнијом хришћанском врлином. Без љубави вјера је мртва и узалудна. Љубав је истина која прожима цјелокупну вјеру. Она је сила и дар Духа Светога који све осмишљава и чини нас савршеним управо посредством љубави. Љубав према Богу и према ближњима, чини нашу вјеру искреном и спасоносном. Јер је сам Господ извршио спасење рода људкога побуђен мотивима љубави. Он нам је даровао љубав као обиљежје и препознатљиви знак хришћанскога живљења ,,ако љубави будете имали међу собом, по томе ће вас сви препознати да сте моји ученици,,говори Господ. Искрени хришћанин је човјек пун искрене љубави, која га води кроз живот и одређује све његове овоземаљске поступке. Човјек пун љубави никада не грјеши, јер љубав потискује сваки гријех посредством своје узвишености и савршенства.
И тека тада, када постигнемо ниво искрене вјере и савршене љубави сваки наш хришћански подвиг постаје спасоносан. И свака милотва, пост, добро дјело, подвиг, постаје успјешан, продуктиван, и што је најважније мио и драг самоме Богу. Као што Сунце када сија на небу, доноси свјетлост и топлину која порађа у нашим срцима радост и задовољство. Тако и вјера са љубављу чине нас способнима за живот по Јеванђељу и христовим заповјестима.
Хришћанство нас учи да живимо без гријеха и да се стално супростављамо ђаволу. Не да се бојимо ријеха, него да му се супроставимо као великом противнику вјечнога живота и спасења. Гријех је потпуно неприродно стање за човјека, које нас несумњиво води у пропаст. А да ли ћемо се супроставити или подчинити гријеху зависи искључиво од нас самих! То јесте да ли ћемо бити искрени хришћани или хришћани само својим именом зависи од наше жеље за за истином или лажју, од жење за вјечним или пропадљивим.
Сви се слажемо да је добро љепше од зла, да је љубав боља од мржње, да је смирење узвишеније од гордости, али да ли ми посједујемо доброту, љубав и смирење. Птребан нам је стални рад и старање над собом. Усавршавање својих и мисли и ријечи и дјела у духу хришћанскоме. Христос нас је премудро поучио како треба да живимо, а од нас самих зависи да ли ћемо прихватити или неприхватити Његово спасоносно учење. То је могућност избора, али избора суштинске важности. Није потребно да будемо сувише мудри или над разумни да бих донијели правилну одлуку. Живот са Христом и живот по Јеванђељу, једини је пут који човјека чини бићем Божијим, правим човјеком и искреним хришћанином.
