Љубав Божија према паломе човјеку и жеља да се сви спасемо кроз ослобађање од гријеха увела нас је и ове године у период радостног и великога Васкршњега поста. Већ је прва недеља светога поста из нас, недеља у којој смо ми поучени светом Црквом кроз нелицемјерне подвиге уздржања, искрене и срдачне молитве, духовна размишљања и благочестиво живљење поставили чврст духовни темељ на којем током преосталих шест недеља треба да изградимо и обновимо своју заједницу са Богом и животом вјечним.
Пост није само скуп дисциплинарних правила, која од нас траже да безусловно принудимо себе на њихова испуњавања. Пост је прије свега радостни период који Црква дарује човјеку, ради обнављања првобитне, безгрешне заједнице са Богом. Гријех и његове негативне последице направиле су трагичан раздор у односу између Бога и људи, раздор унутар цјелокупног друштва, те не крају унијеле немир и незадовољство у души свакога појединца. Ђаво је с помоћу гријеха отуђио и удаљио људе од Животодавца Господа, а човјек лишен Божијега присутсва осјетио је потпуну дисхармонију у својој души. Људи су увидјели сву штетност и пагубност божијега отсудства, јер су се без Бога нашли на рубу сопствене пропасти.
Због тога је Господ као извор бекрајне љубави даровао људима пост ако нови почетак. Почетак љепшег живота, прије свега ослобођеног од гријеха. Живот у поновном, освећеном и благодатном рођењу. Пост је посебан период који нас води ка потпуној духовној обнови, те нас враћа на спасоносне путеве вјечнога живота. Света Црква је кроз велику историју свога спасоносног дјелања довела период ускршњега поста до апсолутнога савршенства. Прије свега кроз богослужбени циклус, а затим кроз свеопшту атмосферу пасхалнога поснога подвига, Црква уводи човјека у један сасвим нови период духовнога живљења и постојања. Живот ради Бога и вјечних вриједности. Уводи нас у живот који је Богу угодан и који се достиже личним напорима борбе против овоземаљаских потреба и наслада. Тек онога момента када осјетимо радикалну промјену у своме животу, промјену која нас води од зла према добру, од мржње према љубави, од осуђивања ближњега ка спознању своје грешности, можемо рећи да смо правилно схватили смисао поста.
Подобно примјеру самога Сина Божијега који каже „да неће сваки који ми говори Господе, Господе ући у Царство небеско, него онај који твори вољу Божију“, тако и сваки човјек који свој пост поистовјећује искључиво са уздржавањем од масни јела неће добити награду од Бога. Пост је много више од уздржања од хране и пића. То је спознање своје гршности и пагубности ради привржености гријеху. Схватање штетности одсутства хришћанских врлина у нашем животу. Управо пост својим узвишеним и божанским елементима отвара наше духовне очи, буди наша гријехом успавана осјећања и позива их на дизење из мртвога сна гријеховног. Због тога пост као велики спасоносни догађај води човјека кроз неколико веома суштински важних етапа. Као прво и основно - циљ поста је да нас подстакне и поучи на искрену и правилну борбу против гријеха. Оптрећен гријехом човјек није способан ни да се искрено моли Безгрешноме Господу, ни достојно да се сједини са Њиме у светој тајни Причешћа. Покајање као израз дубоког и искреног признања своје грешности пред Богом, је први корак на путу ка успјешној борби против гријеха. Покајање као догађај смирења у коме разум спознаје сву радост и узвишеност слободног живота. Живота ослобођеног од робовања гријеху, као потпуно неприродној појави за човјека. Покајати се значи дубоко у своме срцу спознати своје гријехе, изразити искрено жаљење због њиховог чињења, те показати своју чврсту вјеру у милосрђе Божије, који се по ријечима Светога Писма „радује сваком грешнику који се искрено каје“. Предуслов искренога покајања је способност и спремност опростити нама неправедно нанесене неправде. Даровати опрост својим дужницима. У молитви Господњој, „и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“, Христос изричито подвлачи важност и повезаност опроштаја једних према другима, као услова сопственога опроста. На тај начин покајање нам се открива као свјетли моменат востановљења разрушеног, сједињења разједињеног, које је било изазвно личним гријехом.
До момента искренога покајања пост нас води кроз уздржавање од тјелесних похота, које су изазване гријехом. Потребе за удобством, слашћу, комфором, уживањем у непотребноме и неприродноме, није ништа друго него штетена похота гријехом поробљенога тијела. Лишавање себе, свега онога што од нас тражи и строго захтјева наше тијело, избјегавање свих наслада и задовољстава којима смо привикли, јесте један од главних подвига поснога периода. Уздржавајући се од овоземаљског човјек са једне стране показује своју спремност ка обретењу ствари духовних и непролазних, а са друге стране свједочи да је живот на земљи не само могућ него и много радостнији и правилнији, без ствари којима смо привикли. Пост на тај начин помаже паломе човјеку да спозна сву ништавност и пролазност овоземаљски потреба, те да своје биће усмјери ка путу Јеванђелскоме који је узак, трновит, али зато и спасоносан. Ми се суздржавамо не ради неког обичног циља, него ради своје љубави према Богу, свједочећи тако своју жртву кроз коју долази награда вјечних и непролазних наслада. Свети Јован Кронштадски говори да свака овоземаљска страст и наслада је велики непријатељ нашега спасења. Због тога је пост је период када се земаљско замјењује небеским, трулежно вјечним, лажно истинским.
Снагу за покајањем и уздржавањем од овоземаљског вјерник богато налази у молитви. Због тога је великопосни подвиг просто незаимслив без молитве и богослужења. Подчињен свеопштој духовној богослужбеној атмосфери, сваки вјерник осјећа посебност и узвишеност великопоснога периода. Молитва освећује наше душевне силе и улијева у нас сазнање Божијега присутства у свакоме, па и најмањем подигу учињеном током поста. Свето богослужење има и духовно-педагошки карактер, јер богослужбени текстови великопосног циклуса откривају сву љепоту, суштину и радост поста. То јесте како правилно постити! Да би пост био угодан Господу. Кроз искрену молитву као израз наше вјере у Човјекољубивога Бога ми свједочимо своју намјеру и жељу за духовном обновом. Тај радостни сусрет обновљенога човјека и Милосрднога Бога дешава се управо у молитви. Награда за искрени пост, долази у светој Литургији, главној молитви наше Цркве. Због тога цјелокупни подвиг васкршњега поста има задатак да нас спреми и обнави за достојно примање пречасног Тијела и Крви Господње.
Период великога поста веома важан за сваког православнога хришћанина, жељног искрене заједнице са Богом. То није период само уздржања, него новог начина живљења, ослобођеног од гријеха, који је достигнут кроз лични подвиг у Цркви као заједници Божијој. Стога постимо радостно и постимо строго, трудећи се да оваплотимо у своме животу великопосну молитву Светога Јефрема Сирина.
