Људи воле да се смеју. Тешко је рећи да ли су заиста весели онолико колико се гласно смеју или иза грохотног смеха крију страх и очајање. Они који се грохотом смеју сигурно неће рећи о чему се ради. Или не схватају или неће да открију тајну. Једноставно ће рећи да су весели и слагаће, а да ни оком не трепну. Слагаће сами себе. И тако смо, започевши причу о смеху придружили гуске људима који се смеју, јер кажемо да «гачу».1 Сад ћемо придружити и коње зато што ћемо за оне који се бучно смеју рећи да не само да «гачу», већ и да «ржу». Гуска је глупа, а коњ је похотан. Човек који се смеје као да рже и као да гаче је такође похотан и глуп. Иначе се не би смејао, или би се смејао мање и тише. То нису речи о неком далеком и туђем човеку. То су речи о самом себи, зато што и у мени постоји љубав према смеху. Љубав иза које туга и очајање крију своја црна лица.
Смех је посебно гласан за време чамотиње и бесмислице. Пир у време куге, пир Валтазара, Неронове оргије, све је то било непосредно пред смрт. Уочи погибије без покајања. Овакав смех је грчевит. Он представља звучну позадину, саундтрек управо овог пира за време куге. И сви подсмешљивци и кикотавци, слуге индустрије кикота – често су само слуге безумља, које је завладало масовном свешћу. Ево, могу да замислим како је много повода за смех Ноје пружао у старе дане својим грешним савременицима.
- Јесте ли чули? Овај безумник већ ко зна колико година гради неки огроман сандук и прича да ће бити потоп. Ха-ха-ха.
- Да, чуо сам. Спрема се да окупи животиње и уверен је да му је Бог то заповедио. Ха-ха-ха.
- Да. Овај сандук зове ковчег и хоће да плови њим док ми будемо тонули. Хи-хи-хи.
- Ми? Да тонемо? Овде су и кише ретке. Пукао сам од смеха кад сам јуче с друговима причао о тој глупости. У близини нема ни реке, ни мора. Све саме планине. И он је већ неколико деценија протраћио на своју глупу градњу. Да ли човек може тако бескорисно да употреби године живота које су му дате? Ха-ха-ха.
- Оставите на миру тог болесног човека. Нека гради свој огроман сандук и нека уђе у њега кад почне потоп који никад неће почети. Боље да се бавимо нечим пријатнијим.
И одлазили су не кријући осмех, да се баве «пријатнијим» стварима, због којих су једном почеле да лију необичне кише, и горе су постале мокре, и свако тело је покрила вода. А Ноје је представљао смешан призор. Он је био ругло и то такво ругло које је трајало и дуго година и било је бесплатно. Ноју се није смејао само слепац, а и он се вероватно помало кикотао слушајући људске приче.
Каже се да је лако смејати се боксеру, али није тако лако избећи његову узвратни смех. Лако је смејати се и свецима док не дође време да се испуни речено. Право је задовољство смејати се до миле воље блаженим чудацима док нам не закуцају на врата. Кикот поводом онога што предузима свет човек је довољно јак да покрене локомотиву. Многим Московљанима се поправљало расположење док су гледали блаженог Василија и његове испаде. Наводно, шта ће му то, и каква је то глупост – бавити се сличним стварима? Међутим, ова питања су узалудна. Узалудна и празна. Време ће све ставити на своје место.
Ево, и Лот је разговарајући са својим зетовима, односно с мушкарцима који су пристали да узму његове кћери за жене, рекао: «Устајте, идите из места овог, јер ће сада затрти Господ град овај» (1 Мојс. 19, 14). Реакција наведених зетова на речи несуђеног таста је била иста као реакција људи из времена Comedy Club, иако телевизора, као што разумете, није било. «Али се зетовима његовим учини да се (Лот) шали“. (Исто.) Шали се човек. Шта ту није јасно? Стар је, глуп је. Дешава се. Зар не може да се нашали?
И сви они који су живели у Нојево време, као и у Содому, толико су се били навикли на шале да им је без хлеба било лакше него без њих. Све под небеском капом је повод за смех. Смрт је шала. Зачеће је шала. И рођење је шала. Нож у ребро, метак у груди, аутомобил у зид – све је шала. Муж се раније вратио са службеног пута. Јеврејин, Рус и Пољак се возе у истом купеу. Грешник на вратима Раја беседи са светим Петром. Шта недостаје овим темама? Све ћемо самлети у машини за млевење шала.
И шта? Зар се не сме? Где је написано да не сме? И не поставља се питање да треба забранити шале, као што ће закључити неко ко је глуп. Смех се не може забранити, јер има корен у људској природи. Смех ће постојати до Страшног суда. Али је суштина у томе да постоји «време плача и време смеха» (Проп. 3, 4) и «време плача» наводи се испред «времена смеха», односно, оно је са смисаоне тачке гледишта прво.
Треба да научимо да плачемо у право време и да се смејемо у право време. Треба још да научимо да не плачемо онда кад треба да се веселимо и да се не смејемо кад је време за плакање. Односно, треба да учимо да разликујемо времена. Опасно је грешити у овим стварима. И кад се грешници веселе – светима није до смеха. А кад се свеци буду радовали и веселили, јер је велика њихова плата на небу, доћи ће време да грешници чупају косу и да се посипају пепелом. Проверите себе на основу овог камертона.
И главна ствар. Ако вам неко (можда и сам Лот) каже: «Иди одавде, јер је Господ проклео ово место», Боже сачувај да ове речи схватите као шалу.
___________
1 Гоготать – гакати; фиг. грохотати, грохотом се смејати, кикотати (се).
