Из књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) «Несвети а свети»
***
Наш Анђео Чувар не само да нас стално подстиче да размишљамо о вечном спасењу, него нас стварно чува у разним животним ситуацијама. Реч „Чувар” у овом случају уопште није алегорија, о чему вековима сведоче драгоцена искуства многих хришћана. Тако нас, на пример, Црква не позива без разлога да молимо Господа да Анђео Чувар посебно штити путнике. Заиста нам је потребно да нас Бог штити посебно кад смо на путовању, јер се управо тада можемо наћи у непредвиђеним опасностима.
Пре отприлике тринаест година био сам у Псково-печерском манастиру заједно с нашим парохијанином Николајем Сергејевичем Леоновим, професором историје, генерал-потпуковником обавештајне службе, који је иначе годинама учествовао у телевизијској емисији „Руски дом”. Том приликом Николај Сергејевич упознао се с оцем Јованом (Крестјанкином), који не само да је оставио снажан утисак на њега, него му је, по речима самог Леонова, и много помогао.
У то време Николај Сергејевич је тек почео да се упознаје са животом Цркве и тражио је одговор на бројна питања. Посебно ме је замолио да му објасним учење Цркве о свету анђелâ, нарочито Анђела Чувара. Трудио сам се да му то што боље објасним, али, без обзира на то што је Николај Сергејевич био веома деликатан човек, осећао сам да је био разочаран мојим невештим објашњењима. Било ми је криво што је то тако и једино ми је преостало да се уздам у помоћ Божју.
Уз поуке и благослов оца Јована из Псково-печерског манастира кренули смо за Москву раном зором. Било је лето. Пошто нас је чекао дуг пут, пре поласка сам замолио механичаре манастирске гараже да провере наш аутомобил и да доспу уље.
Пут је био празан тако да смо јурили пуном брзином. Док сам возио, помно сам слушао причу Николаја Сергејевича о једном његовом давном службеном путу. Иначе, Николај Сергејевич одавно је обећао да ће ми испричати ту причу. Никад у животу нисам упознао човека који уме тако занимљиво да прича. Док би га слушали, људи би просто остајали без даха. Тако је било и у мом случају.
У једном тренутку ухватио сам себе како размишљам о томе да би сваког тренутка могло да нам се догоди нешто непредвиђено. Аутомобил се кретао сасвим уобичајено и ништа није давало повода за забринутост, ни уређаји, ни начин кретања аутомобила, нити мирис у самом аутомобилу. Без обзира на све то, осећао сам се све нелагодније.
– Николаје Сергејевичу, чини ми се да се нешто догађа са аутомобилом – прекинух свог сувозача.
Леонов је био искусан возач с дугогодишњим стажом. Пажљиво је проверио ситуацију и рекао ми да је све уреду. Али без обзира на то, моја необјашњива узнемиреност постајала је све јача. Најзад сам му рекао:
– Мислим да треба да се зауставимо.
Николај Сергејевич је још једном пажљиво прегледао све уређаје на контролној табли, ослушнуо рад мотора и зачуђено ме погледавши поновио да, по његовом мишљењу, нема разлога за забринутост. Но, био сам толико узнемирен да сам и по трећи пут рекао да морамо стати. Николај Сергејевич напокон пристаде.
Чим сам закочио, испод хаубе је покуљао црни дим. Изјурили смо из аута и одмах сам отворио хаубу. Из мотора је сукнуо пламен. Николај Сергејевич зграби са задњег седишта свој сако и њиме угаси ватру. Кад се дим разишао, схватили смо о чему се ради. Механичари из манастира досули су уље, али су заборавили да врате поклопац, који је остао поред акумулатора. Тако се уље читавим путем разливало по врелом мотору, али се због велике брзине дим и смрад нису осећали у ауту. Да смо наставили вожњу само још километар-два, вероватно би се све то трагично завршило.
Пошто смо донекле успели да средимо ауто, полагано смо кренули назад у манастир. Успут сам упитао Николаја Сергејевича да ли су му потребна додатна објашњења о Анђелу Чувару и његовој улози у нашем животу. Николај Сергејевич ми рече да је данас добио довољно јасно објашњење и да је то догматско питање потпуно схватио.
