Москва, 29. јун 2015.г.
Дана 29. јуна 2015. године у храму Успења Пресвете Богородице у Новодевичјем манастиру у Москви Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил обавио је чин опела Евгенија Максимовича Примакова, преноси прес-служба патријарха Московског и целе Русије.
С Његовом Светошћу су служили митрополит Крутицки и Коломенски Јувеналије, руководилац Административног секретаријата Московске Патријаршије епископ Солнечногорски Сергије и московски клир.
Певао је хор Московске обласне епархије.
У храму су присуствовали председник Руске Федерације В.В.Путин, председница Савета Федерације ФС РФ В.И.Матвијенко, председник Државне думе ФС РФ С.Е.Наришкин, руководилац Администрације председника РФ С.Б.Иванов, министар иностраних послова С.В.Лавров, министар одбране РФ С.К.Шојгу, представници органа власти и друштвених удружења и родбина преминулог.
После читања Јеванђеља Његова Светост патријарх Кирил се обратио окупљенима првосветитељском беседом:
«Испраћамо на последњи пут Евгенија Максимовича Примакова. Испраћамо га на онај пут којим иде свако ко дође на свет. Наше мисли су толико везане за земаљски живот да се чак и покрај ковчега, жалећи због смрти блиског човека често дистанцирамо од ове реалности која нам је несхватљива. Ево зашто текстови чина погребења садрже изванредне речи које помажу сваком човеку, без обзира како да се он односи на феномену смрти, да се замисли о многим стварима, као што и нама помажу да се замислимо о животном путу оних које испраћамо, којима држимо опело.
Треба да размислимо и о животном путу Евгенија Максимовича. Он је неоспорно био талентован човек, који је стекао изванредно образовање и који је марљиво радио на свим дужностима. Али ево шта је достојно дивљења: Евгениј Максимович је обављао различите државне дужности у различитим историјским епохама. Био је истакнути државни прегалац у време Совјетског Савеза, у време перестројке и у ново време. Понекад размишљајући о онима који умеју избегну гребене разбеснелог овоземаљског мора кажемо: заобилазе оштре углове, подразумевајући да је човек који је прошао кроз искушења научио да се повија под околностима тако да остане жив и да плови низводно. Међутим, то се никако не може рећи за Евгенија Максимовича. Он се никад није повијао под околностима, иако је био врло еластичан човек – у смислу да је одлично схватао шта се око њега дешава. Изванредно је осећао људе, умео је да говори с њима на њиховом језику, тражећи аргументе којима ће убедити опонента. А зар то није суштина дипломатије? Јер дипломатија није превара, није коришћење лажних аргумената, већ избор аргумената који могу да убеде саговорника. И Евгениј Максимович је био веран себи у свим овим историјским епохама које су се међу собом толико разликовле.
И сад треба поставити питање – а зашто? Зато што је у себи имао врло ефикасан камертон који му је помагао да се настроји на једини правилан талас. Овај камертон је морално осећање које живи у човеку, односно глас савести. Он је поступао у складу с овим унутрашњим гласом, градећи односе с околином онако како је требало ради постизања постављених циљева.
За такве људе се каже: то су велике дипломате, велики државни прегаоци. Али је најбоље рећи да је то био велики човек који је живео по савести, а то значи по закону Божијем. И мислим да је то главни пример који је покојни Евгениј Максимович дао свима нама, људима различитих политичких погледа, на различитим друштвеним положајима, који се различито односимо, између осталог, и према феномену смрти. Дао нам је изванредан пример за то да је живот по Божијем закону, живот по закону савести – увек живот с победничким крајем. Проживео је такав живот и данас му одајемо почасти – црквене, државне и људске. Верујемо да ће Евгениј Максимович ући у историју наше отаџбине као задивљујуће светао човек, који је донео велику корист отаџбини и многима који су га познавали и волели.
Сада ћу, завршавајући чин опела, прочитати разрешну молитву у којој се садрже изванредне речи. Црква опрашта грехове покојнику, каже Богу: нема ништа лоше по чему бисмо могли да га се сећамо. Предајемо га у Твоје руке. И верујемо, и надамо се у милост и љубав Твоју према слуги Божијем Евгенију.»
По завршетку богослужења за покој душе по државној церемонији опраштања ковчег је подигнут на лафет и погребна процесија се упутила према Новодевичјем гробљу. После церемоније и предаје заставе РФ удовици преминулог уз појање «Трисветог» тело је предато земљи.
