Хоћу да вам испричам о томе, како захваљујући свештенику нисам убила у својој утроби моју ћерку. У то време нисам била упозната са црквеним животом, фарисејски сам одлазила у храм и нисам ни мислила о томе да Господ може заиста да се умеша у мој живот и да га измени.
У породици сам имала јако велике проблеме: мој муж је нашао другу. Моју тугу је приметила једна познаница и одвела ме је архимандриту Вениамину, који је служио у Черниговској области. Тај сусрет је био јако кратак, отац Вениамин ми је у две речи рекао следеће: „Помолићу се за вашу породицу али ви морате да се поправите. Ви треба да родите још једно дете, за 15 година муж ће вас оставити и ви ћете патити, горко ћете плакати, али то је ваш крст“.
Ишла сам кући и гунђала у себи: „Ма шта је то са баћушком, ништа не зна, прича неке глупости! Код куће имам проблеме, старија ћерка се удала, зет је у дворишту, млађа ћерка учи на колеџу а ја седим са унуком – о каквом то детету он говори?“ Али ипак сам урадила све што ме баћушка посаветовао: купила сам молитвеник, читала све што је он подвукао својом руком у њему, и не знајући да ће та жута књижица постати мој водич кроз даљи живот.
Не знам како се то десило, али недељу дана од тог догађаја помирила сам се са мужем: он се вратио кући, опростили смо једно другом увреде, нико никога ни у чему није прекоравао, све се вратило на своје место. Често смо ишли код баћушке и радовали се – а он је једноставно знао како да нас насмеје. И све би било добро да нисам заборавила његове речи : „ Ви требате да родите дете“...
Када сам схватила да сам трудна само сам мислила: „ Шта ће ми дете? Мени је потребан муж, већ имамо две ћерке и унука. И никако нисам могла да се помирим са тим да све не иде онако како ја хоћу, обзиром да сам цео живот била уверена у то да сам јака и моћна: шта наумим то и урадим. И решила сам: идем да абортирам. Имала сам тада 39 година.
Пошла сам у болницу и сасвим неочекивано на улазу срела оца Вениамина и оца Јова! Десило се то да су баћушкина сестра и сестричина дошле код истог тог доктора код кога сам и ја ишла – баш у ту исту болницу иако је Черновицкаја област велика и има толико женских доктора (гинеколога) у разним реонима!
Пришла сам свештеницима, положила руке да примим благослов и рекла: „Благословите!“ И ту су поново речи оца Вениамина проболе моју душу: „За шта да вам дам благослов? За убиство које сте испланирали? Идите и рађајте. А ако ме не будете послушали лежаћете четрдесет година у кревету и крварити. Јел видите како се Господ брине за вас, све нас је окупио овде да би вас одвратили од чињењна тог греха!“.
У том тренутку је дошао лифт, моји саговорници су ушли и отишли а ја сам остала сама у ходнику. И нисам могла да се померим. Било ми је јако лоше...
На преглед сам отишла, доктор ме погледао и рекао да сам трудна и да мисли да трудноћа неће успети да се одржи и да ћу побацити. Али Господ је тај који суди и цела моја трудноћа је била као у бајци. Била сам здрава, ишла сам да се причешћујем код баћушке и он се молио за мене.
Пред Успење Пресвете Богородице, 25 августа 1995 године ја сам родила ћерку – Машу. Ноћ пред рођење Марије у кући је нестало светла и упалила сам свеће. Муж је био на службеном путу у иностранству и због тога сам сама села у кола и отишла у породилиште.
Дошла сам, лупам о врата а медицинска сестра пита: „Ко је то?“ а ја гласно одговарам: „А ко ноћу долази у породилиште? Породиља, није Коледа[1], нисам дошла да играм и певам пред вратима“. И одједном поново „случајност“: видела сам баћушку Димитрија из суседног села! Одакле се он овде у сред ноћи појавио? Положила сам руке у крст и примила благослов. Касније сам сазнала да је свештеник довезао у породилиште једну породиљу јер нико осим њега у том месту није имао кола. Сад пишем о томе и сећам се како је мене свуда водио Анђео-Чувар.
Од тада је прошло 20 година. Те године живела сам други живот – духовни и испуњен благодашћу. Муж ме је стварно оставио, након 18 година – речи баћушке су се оствариле. Марија сада учи на универзитету. Недавно је напунила 20 година, и најлепши поклон за њу ће бити, ако се читаоци овог чланка помоле за њу. Моју Марију много волим, осећам се младом крај ње. Она ме разуме, помаже ми, са мном се поноси и осећам како једна другу много волимо. Желим да јој кажем: Машо, тебе могу да издају другови, рођени, али Господ никада ни са ким тако не поступа. Запамти да Њему треба захвалити за то што си жива, што учиш, за то што си увек радосна и срећна.
Јарослава К.
превод са руског Слађана Митровић
[1] Коледа – поворка младих момака који, у Божићној сезони иду од куће до куће, играју и певају песме, којима се дочарава плодност и богатство
