Архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт). Фото: архим. Тихон (Шевкунов) / Православие.Ru
Архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт) о томе како треба живети и васпитавати децу у свету који је прожет антихришћанским духом, о изазовима с којима се суочава савремено монаштво, о гаџетима и компјутерима у Цркви и о православном поимању радости и среће.
Обавеза је једна – да будемо православни хришћани
– Владико, ви сте председник комисије Међусаборног присуства за питања црквеног права. О својим правима данас воле да говоре практично сви, а на обавезе обично заборављају. Које су наше првенствене обавезе?
– Обавеза је једна – да будемо православни хришћани. Сваког дана, а не само суботом и недељом. Сваког часа. Да сведочимо своју веру свуда и у току целог живота.
– Различите епохе и временски периоди се разликују. Шта је карактеристично за наше време? С каквим најозбиљнијим изазовима се по вашем мишљењу данас суочавају хришћани?
– Пре свега бих навео проблеме везане за васпитавање омладине. Данас се у наш живот у великој мери пробија неправославни дух, антихришћански дух с којим дете долази у додир већ од првих година живота. Црква и родитељи, наравно, треба да штите и да бране децу од тога. Али није довољно само их бранити, треба им давати и нешто позитивно. Потребно је да деца од малих ногу учествују у Тајнама Цркве, да постану свесна, да тако кажем, да имају нешто изванредно. Ми хришћани нисмо од овога света и не треба да се прилагођавамо овом свету. Да, ми живимо у овом свету, али живимо у складу са својим схватањима, по свом уставу.
Деца школског узраста се с овим озбиљно суочавају у школском узрасту, поготово код нас на Западу, где се може десити да у разреду има само једно православно дете. И оно је, природно, приморано да брани своје ставове. Али да би то чинило, оно треба да постане свесно своје изванредности, своје особености. Треба да зна да хришћанин не може да поступа као сви, да размишља као сви, да се понаша онако како се понашају његови другови у школи. Оно треба да схвата вредност своје вере, да зна да има нешто посебно, што други немају. Јер само учествовање у Тајнама га издиже изнад општег нивоа. Чак и његов распоред дана, који почиње јутарњом, а завршава се вечерњом молитвом, је другачији него код других. И кад дете постане свесно тога, може да живи мирно. А ако није свесно, или ће бити стално потиштено, или ће се просто растворити у општој маси.
Радиће исто што и сви остали, пливаће низводно заједно са свима, што је својствено омладини у свакој земљи, не само западној. За православног хришћанина је веома опасно да се томе препусти, зато што лако може да изгуби своје «Ја», своју самосвојност. И тек ако човек схвата какво богатство поседује: православну веру, православну црквену традицију – он ће живети својим животом. А на Западу је ова ситуација још компликованија због избора: да човек буде Рус или да не буде Рус, да влада и овим језиком, или само овим итд. Тако да живот младој генерацији намеће тешка питања. И важно је да она зна тачне одговоре.
У ропству гаџета
– Савремена средства за везу омогућавају да свима буду доступни сви догађаји, укључујући и оне из човековог приватног живота. Свако има видеокамеру, барем у мобилном телефону, све што види човек одмах ставља на интернет. То не заобилази ни Цркву. Видимо колико много има снимака свештенослужитеља, њиховог понашања, који можда нису увек најобјективнији. Какав бисте савет дали као архипастир: како да реагујемо и шта да радимо сви ми – и свештеноначалије, и свештеници, и парохијани, - кад се дешавају такве ствари? Шта да радимо ако смо, рецимо, видели нешто лоше о свом свештенику на видеоснимку?
Архиепископ Берлинско-Немачки и Великобритански Марко (Арндт)
А сви су и раније гледали шта раде свештеници, тако да се суштински ништа није променило – променило се квалитативно и кванитативно: ако је раније, рецимо, у неком селу служио свештеник који није баш био за углед, за то су знали само његови парохијани, а данас више народа има могућности да види неку непријатну ствар, да сазна за њу.
Свештеник – и не само свештеник, већ и сваки хришћанин – увек је одговоран за све, за свакога: и за сву паству, и за све друге хришћане. Ни за тренутак не смемо да заборавимо на саборност наше Цркве. И као саборни хришћани увек делујемо заједно са свима осталима. И оно што ради један од нас одражаваће се на све – и позитивно, и негативно.
Осим тога, наравно, треба стално да подсећамо и себе и друге да неке појединачне епизоде, неки догађаји, извађени из контекста, не могу да сведоче о општем расположењу. Тако да мирјанима, спољашњима, треба јасно рећи: то није слика наше Цркве, један човек је поклекао. А сваки човек може да поклекне – то је уткано у људску природу. И ако се десило нешто такво, не смемо да се усредсредимо само на то, а тим пре не треба неког човека да ставимо на пиједестал, да га уздижемо: увек треба да знамо да је то пад једног појединца. И не треба то специјално да истичемо. Као што, уосталом, то никад не треба да чинимо ако се ради и о другим областима живота, тим пре ако човек живи у Цркви.
– Многи користе телефоне, смартфоне и таблете у храмовима, да би видели, на пример, тумачење Апостола и Јеванђеља или да би прочитали молитве пред Причешће. Какав је ваш однос према томе?
– Дошао сам до закључка да ове апарате у принципу не треба користити у храму. Раније сам и сам с телефона читао тајне молитве, које су биле снимљене на њему, али ми је једном један архијереј рекао: «Знате, све време ми се чини да шаљете и примате смс-поруке.» Одмах сам ставио ову ствар у џеп и одлучио сам: нећу више да не саблажњавам људе.
Нажалост, чак и свештеници користе телефоне у олтару, телефонирају... Увек их замолим да изађу кад то видим.
Сматрам да у крајњем случају може да се погледа нешто важно на телефону. Често обилазим парохије, а код нас је обичај да се у олтару последњи кондак поје после «Придите, поклонимсја» после малог входа. И дешава се да немам цедуљицу са собом, коју обично припремам или да сам одабрао погрешан кондак, у том случају узимам телефон. Али то је ретко.
Поновићу: на основу искуства знам да то некога може да саблазни. Такође знам да ако човек нешто често ради то постаје навика које се касније тешко може ослободити. Савремена средства заиста шире наше могућности, али не треба све да пребацујемо на њих, не треба да заборављамо на рад сопственог сећања, сопствених мисли.
Манастир и свет
– Владико, притисак света данас осећају и они који су изабрали пут монашког делања. Које изазове сматрате најозбиљнијима?
– Пре свега, то је дигитализација света и човека. Наравно, она много тога олакшава у нашем животу, али се притом испоставља да је човек или склон, или принуђен да преузима још више послова. Размишљање је следеће: имаш компјутер, можеш брзо да обавиш свој посао, ето ти зато још два задатка. А монах у таквој ситуацији просто губи тло под ногама и практично остаје без молитве. Каква су била наша монашка послушања? – Увек су била таква да смо уз њих могли да се молимо. Плели смо корпе... Обрађивали башту... Наши монаси, на пример, праве свеће. Праве свеће и моле се. Већ је теже радити у штампарији, а најтежа је припрема материјала за штампу: овакав рад захтева напетост ума и човек више не може да се моли. Може само ако је искусан монах, да држи молитву у срцу.
Архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт). Фото: архим. Тихон (Шевкунов) / Православие.Ru
Зато захтевам да монаси који раде на овим послушањима прекину посао сваких пола сата како би начинили 10 метанија и изговорили 25 Исусових молитава, а онда се вратили свом послу. На основу искуства знам да је то врло ефикасно. Многи се плаше да се одвоје од посла: мисле да ће се одвојити и да ће изгубити мисао, али није тако – већ супротно, после молитве човек јасније размишља, долазе му нове мисли. Тако сам радио још док сам студирао: сваких пола сата сам правио паузу и молио се, а посао се одвијао још боље него пре тога. Наравно, ту је потребна и унутрашња дисциплина.
Други изазов представља то што су монаси, авај, принуђени да много више опште са светом него раније. Посебно ако манастир није у некој забити, него у граду или у предграђу – онда има више искушења везаних за додир са светом: треба излазити у куповину или неким другим послом... И ако монах не научи да се правилно односи према томе, контакти са светом могу много наудити његовој души. И наравно, треба их регулисати. Треба их ограничити. То је веома тешко, али треба то да учинимо.
Осим тога, у принципу треба ограничити употребу компјутера и различитих гаџета: нипошто их не треба држати у келији – само на радном месту.
Још једна ствар: људи који долазе у манастир доносе већ устаљене световне навике. Најчешће прате вести, желе да буду у току дешавања у свету. Али монаху то уопште није потребно. Ова навика је данас толико укорењена у људима да човек може да је се ослободи само упорним самопринуђивањем.
Авај, ја морам да знам за неке догађаје, али не гледам и не читам вести сваког дана. Знам: ако се нешто важно деси, наши парохијани ће ме назвати и рећи ће ми. И ако је то нешто заиста важно, игуман или ја ћемо то пренети нашим монасима. Али трка за вестима, која је толико раширена у свету, треба да буде искључена у манастиру: она одвлачи човека од монашког делања.
Велики проблем представља родбина. Он се данас много теже решава него претходних година. Виђање с родбином такође треба да буде ограничено да се монах не би погружавао у свет – свет ионако просто упада у обитељ и треба стално да пазимо на то да му се не препустимо. Хвала Богу, постоји Атон, где човек може да се подвизава далеко од света. Чини ми се да су то главни изазови с којима се суочава савремено монаштво.
Да, дисциплина и послушање су веома-веома тешке ствари. Раније је било лакше потчињавати се дисциплини, зато што је послушање било природно у породици, васпитавало се од детињства. Данас тога више нема и човек који долази у манастир из света доноси дух непослушања и гордости и мора да се ослобађа многих ствари на које се навикао.
Човек много тога мора да преломи у себи. На пример, младим монасима је често тешко да устану рано ујутру на богослужење. Узгред речено, било је време кад су сви младићи служили војску: тамо су се навикавали на рано устајање и у манастиру то за њих није представљало нешто посебно. А данас многи не служе војску и за њих је велики проблем да рано устану.
С непослушањем се суочавају у свим манастирима, то је несрећа нашег доба. А самовоља је страшна ствар.
Очисти срце за молитву!
– Једна од невоља нашег времена је неумерена потрошња. А да би човек трошио различита добра потребан му је новац, и ако новца нема довољно, људи често прибегавају кредитима. Недавно смо сазнали да су Руси по кредитима дужни износ који је отприлике једнак буџету просечне европске земље. Живот на кредит има тешке духовне последице: ремети се душевни мир, људи престају да размишљају о било чему другом осим о исплати камате. Како бисте оценили ову ситуацију и који савет бисте дали онима који су у њу доспели?
– Никад нисам узимао кредит и не желим да га узмем. Зато што сам се увек плашио да ћу упасти у неку замку и нећу знати како да се из ње извучем. Иако су, наравно, наше парохије приморане да узму кредит како би платиле црквено здање или неку имовину за парохију. Мислим да је то на том нивоу допустиво. А у личном животу не могу то да прихватим просто зато што ме то доводи у извесну зависност коју не желим. Али то је мој лични став, не кажем да сви треба тако да живе. То је у извесној мери вероватно неопходно, понекад је чак и корисно: знам да људи понекад узимају аутомобиле на лизинг, зато што је то јефтиније него да их купе. Али понаваљам, овакав приступ није за мене. А ако неко други воли – нека изволи.
– Враћајући се васпитавању деце и омладине: у последње време постају популарне серије у којима се као нешто свакодневно и уобичајено приказују распојасаност, разврат, непринципијелност и негативне ствари. Исто се може рећи и за игре које играју деца и омладина. Чему то води и над чим родитељи треба да се замисле?
– То води ка ђаволу! Али неправилно поступају родитељи који просто забрањују ове филмове и игре: не смемо да градимо живот на забранама!
Деци уместо игара и серија које их развраћају треба понудити оно што ће чинити основу њиховог живота. А ако буду имала ову основу, сама ће се разабрати, сама ће схватити, погледавши једном или два пута какви су то филмови. Схватиће да је то прљавштина и апсурд од којег се човек природно одвраћа, зато што стреми ка чистоти. Зато што стреми ка васкрсењу, стреми ка вечном животу – тамо су чистота, и радост и светлост. А ови филмови и програми испуњавају душу тамом.
Узгред речено, још 1950-1960. година један амерички психолог је установио да су деца предшколског узраста у наше време доживела већ толико ствари које су њихове деке и баке доживљавали максимум у току целог живота. Зато што деца седе испред телевизора. А ако размислимо, сви ови телевизијски програми нас оптерећују непотребним информацијама. Апсолутно непотребним! Оне нису потребне ни деци, ни одраслима! Вративши се с Атона, где сам отишао на два-три месеца, затекао сам гомилу новина на столу – и погледао сам последње и прве: у њима је писало једно исто! И све то се није тицало мог живота, мене. Свако тога треба да буде потпуно свестан. Раније сам већ говорио о томе: данас су људи врло зависни од вести. Знам људе који по четири-пет пута дневно гледају вести. И каква је корист од тога? – Никаква. А да си стао на молитву, да си прочитао барем један псалаам или 20 Исусових молитава, од тога би већ имао користи.
Фото: В.Ходаков / Expo.Pravoslavie.Ru
Стално морамо да бирамо. Знамо да човек не може истовремено да свира, рецимо, клавир или виолину и да цепа дрва за пећ. Може да ради једну ствар. А мисли да истовремено може да се бави неколиким пословима. И не бави се ниједним. Често говорим људима: «Издвоји бар на пет минута једну ствар и ради само њу. А после тога нешто друго. Направи списак ствари, размисли: да ли је ово потребно? – Безусловно. Али за то ће бити довољно пет минута. А остало време се моли.» То је систематски приступ времену. А време је таленат који нам је дат. И према њему треба да се опходимо као што је речено у причи о талентима: треба да користимо таленат. А кад се бавимо седењем, испуњавајући своје срце разноразним вестима које нам нису потребне, закопавамо овај таленат.
–Али морамо да гледамо вести...
– Сасвим је довољно једном дневно погледати дневник, и не треба више. А многи постају до те мере зависни да већ дрхте од нестрпљења кад их неко, на пример, задржи у разговору, зато што обавезно треба да виде најновије издање вести. То се дешава и свештенослужитељима.
Живот у Цркви је срећа и радост
– Владико, вероватно је од самог настанка Цркве у свету постојао стереотип о томе да је Православље нешто досадно, тужно, повезано се некаквим ограничењима која човека чине несрећним. Како да покажемо свету и неуцрквљеним или неверујућим људима да је хришћанство религија радости и да човеку пружа безграничне могућности за самоусавршавање?
– Како да покажемо? Врло једноставно: својим животом. Што више сами будемо водили црквени живот, што се више будемо радовали ономе што имамо, лакше ће нам бити да у то убедимо и друге.
Принципијелно не признајем мисао да нас Црква у нечему ограничава. Напротив: она нас ослобађа – пре свега од наших страсти. Живот у Цркви је ослобођење, а не ограничење.
А ако се, на пример, поведе разговор о посту, кажем: «Кад вам лекар препише неку дијету то је горе, много горе него пост. Али се строго придржавате те дијете, зато што ју је лекар преписао. И према речима свештеника о потреби за постом не треба се односити као према неважним и неозбиљним.»
Архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт). Фото: студио «Неофит»
– Сад у Русији све већу популарност стичу семинари и тренинзи на којима људе уче да буду срећни и успешни. На ова предавања иду и уцрквљени људи – с истим циљем: да науче како да постигну успех. Како одговорити овим људима: шта је потребно да би човек с тачке гледишта хришћанина постао срећан и успешан?
– Нека читају житија светаца – видеће да су се свети мученици радовали одлазећи на мучења. Понекад су се чак препирали и свађали ко ће бити први. То је сасвим другачији приступ животу од оног који имају људи ван Цркве. Принципијелно је другачији и може се рећи да је у многоме супротан. Зато што тражимо срећу управо у томе да испуњавамо заповести Божије. И у томе је налазимо, ако све исправно чинимо. А нецрквени људи то просто не виде – и не могу да виде, зато што нису просвећени у том смислу.
Али треба рећи и то да хришћани не проналазе у потпуности срећу у живота у Цркви, зато што се много тога код нас ради подсвесно, па чак и несвесно. И у извесној мери за то смо криви ми, црквенослужитељи – зато што понекад лишавамо верника много тога – на пример, кад на служби немарно читамо, да што пре прочитамо... Рећи ћу чак и следеће: то је антицрквена пропаганда која се води у Цркви – кад се на служби немарно чита или кад се чита тако да нико не може да схвати шта се уопште чита. И не ради се о језику, већ о томе како се изговарају речи молитава, како се оне преносе. У нашем црквеном животу има много тога што храмље и што треба поправити. А свако наше богослужење је права богословска школа. Узмимо, на пример, само каноне за сваки дан – па у њима је све! То је таква школа! Само треба слушати и чути.
