Дана 12. новембра, кад се у Цркви слави спомен на свештеномученика Зиновија Егејског, духовна деца преподобног Зиновија, митрополита Тетрицкаројског сећају се свог почившег аве. У тексту наводимо одломке из књиге Зиновија Чеснокова «Старац и митрополит. О животу преподобног Зиновија (Мажуге), у схими Серафима».
Митрополит Зиновије с ходочасницима. У доњем реду је потоњи архиепископ Алексије (Фролов)
Преподобни Зиновије (1896-1985) се одликовао необичном срдачношћу, добродушношћу и гостољубивошћу. Благи, отворени и добронамерни старац је умео да придобије човека, да га охрабри. За свакога је имао реч утехе. Увек је био приступачан, једноставан и добар.
Валериј Љаљин, који је допутовао у Тбилиси како би видео митрополита Зиновија овако описује свој први сусрет са старцем:
«Видим, покрај црквене ограде стоји монах у годинама, стоји и разговара са старицама у белим марамама. Идем да питам. Прилазим ближе: монах је сувоњав и стар. Одећа му је неугледна: на глави му је изношена скуфија, раса му је стара и похабана, на ногама има опанке од лике. Стоји, обема рукама се ослања на штап. Ех, мислим, то је неки пустињак из планине, из сиромашног скита. Слушам, незгодно ми је да их прекидам. Одвијао се важан разговор о животу. Старица се жалила на то да јој се зет не трезни и да је вређа. Старац-монах ју је саветовао како да поступа да би одучила зета од пристрасности према пићу.
Сачекао сам да заврше разговор и обратио сам се монаху:
— Опростите, Христа ради, где да могу да нађем митрополита Зиновија?
Старац ме је нежно погледао својим ведрим добрим очима и тихо је рекао:
— Ја сам митрополит Зиновије.
Само што нисам пао од изненађења!
— Владико, Ви сте?
Виђао сам наше лењинградске митрополите у црним свиленим расама, с белим камилавкама, с дијамантским крстовима, са скупоценим жезлима у рукама, како их људи с поштовањем дочекују док излазе из црних сјајних кола, воде под руке у храм уз славу звоњаву звона, кроз шпалир сервилно погнутих свештеника, а они милостиво, с обе руке дају народу благослов. А овде видим сиромашног старог монаха са штапом и у опанцима од лике. То је био старац Зиновије – митрополит... Ето, пред таквим светитељем сам стајао занемевши и упиљивши се у опанке.
Старац се несмејао тихим, али звонким смехом.
— Шта је, чудиш се опанцима?! Све нас из духовног звања ноге издају под старост. Дуго стојимо на служби, на молитви, и ноге почињу да побољевају и боле. А ногама је баш добро у опанцима. Специјално их наручујем од своје духовне деце. И доносе ми опанке од лике из Русије, из Украјине, а овде у грузијској земљи, људи не знају за такве опанке.»
Прича Валерија Љаљина подсећа на догађај који се десио с преподобним Сергијем Радоњешким кад је један кнез дошао у Тројицки манастир желећи да види игумана. Преподобни Сергије је у то време окопавао башту у похабаном подраснику. Угледавши га кнез је упитао: «Где могу да видим игумана Сергија?» на шта је добио одговор преподобног: «Ја сам игуман Сергије.»
Архиепископ Алексије (Фролов) се сећа: «Владика је умео да увек с искреном радошћу дочека путника и нисам видео ниједног човека који се не би растужио на растанку с владиком. Владика је све волео. Веома се бринуо и секирао за људе који су отпутовали и жалостио се због оних који се нису јављали после растанка.»
Чудотворност и прозорљивост
Митрополит Зиновије (Мажуга)
О једном веома занимљивом догађају који потврђује прозорљивост владике говори протојереј Георгије Пиљгујев. Он пише:
«Моју породицу и мене је посебно потресао догађај који се десио 1965. године. Добио сам летњи одмор и прву половину слободног времена попадија, деца и ја смо провели обилазећи света места у Москви, Загорску итд. Кад смо се вратили кући, купили смо карте за воз како бисмо рођену тетку отпратили до Туапсеа. Отишао сам по благослов код владике Зиновија, али ми није дозволио да путујем. Ма како да сам му доказивао да треба да идем, био је неумољив. А сутрадан, у време кад је требало да будем на путу, доживео сам изузетно јак срчани напад. Кад су ми лекари прве помоћи урадили кардиограм рекли су ми да је за мене мировање лек и да сам се спасио само зато што се све десило код куће. Тада смо сви схватили зашто нам владика Зиновије није дао благослов за путовање. Били смо му благодарни због такве прозорљивости и далековидости.»
Кад су се људи обраћали владики за савет он је узносио Богу ватрену молитву и молио Га је да открије Своју увек добру вољу о човеку који је постављао питање. Горе наведени случај који је испричао отац Георгије сведочи управо о томе.
Монах Виталије (у свету Василије) из Ростова на Дону испричао је запањујућу причу која сведочи о томе да су дивни старци Зиновије и Виталије јасно видели будућност и то у тој мери да су о њој говорили као о нечему што се већ десило у прошлости:
«Само што сам стигао кући из Почајева – требало је хитно да одем у Тбилиси – да одвезем рибу. Овде су ме натоварили, а тамо већ чекају. Истоварили смо, идем код владике. И баш тад срећем оца Виталија:
— О, дошао је слуга Божији Василије. Чувај се, иначе ће бити лоше: непријатељ се веома окомио на тебе.
Чега да се чувам? Како да се чувам?
Свраћам код владике.
Владика ме је посадио да ручам с њим: увек би човека пре свега посадио за сто. А јео је врло скромно: мало каше – не би човек ни рекао да је владика. Рука му је била танушна, мршава и жута као восак. Као да је сав светлео.
Распитивао се како су деца, жена, ташта – све је знао поименце. А онда одједном каже:
— Знаш, Василије, један наш монах је пао с мотоцикла: имао је потрес мозга и руку је сломио – шест месеци је био у болници. Продај свој мотоцикл, шта ће ти?
Седим и размишљам: па оно је био монах, а ја сам мирјанин. И одговарам:
— Владико, без мотора сам као без руку: треба деци из села да довезем и краставце, и парадајз, и кокошке...
Дошао сам кући... У селу сам гајбице напунио парадајзом. Идем у Ростов главном траком, кад испред мене са споредне излеће маршрутни аутобус – директан судар, само што сам успео да подметнем бочну приколицу. Излетео сам као метак. Али нисам пао на асфалт, већ као да ме је нешто кроз ваздух пренело преко пута и бацило на траву, иначе бих погинуо.
Потрес мозга, прелом – шест месеци сам лежао у болници...
Ето, такви су то старци били.»
Као што видимо, владика Зиновије и отац Виталије су се допуњавали у свом благодатном служењу. Да је Василије из Ростова упоредио речи ових благодатних страца, обратио би већу пажњу на оно што су му рекли и избегао би многе непријатности. Испуниле су се и пророчанске речи владике («наш монах»), зато што је много година касније архимандрит Модест замонашио Василија и дао му је име Виталије.
Митрополит Зиновије с ходочасницима
Игуман Венијамин (Селиванов) прича о догађају који је запамтио за цео живот:
«Седели смо за столом и ручали. Владика Зиновије је због нечега Михаила назвао Максим. То је било много пре него што је отац Михаил Диденко примио постриг с именом Максим и монашки постриг је обављен након што се владика упокојио у Господу.»
Неколико случајева прозорљивости преподобног Зиновија сећа се Ана Григорјевна Карагезова. Свих тридесет пет година колико је владика живео у Тбилисију, она је живела у комшилуку и веома добро га је познавала. Зато су њене успомене веома драгоцене и занимљиве. Навешћемо неколико случајева из њене приче. Она се сећа:
«Био је један председник црквеног одбора, звао се Антон. Учинио је владики много рђавих ствари и писао је против њега. Тада је комитет за религију био при Савету министара. И сви су говорили: ‘Владико, склоните га.’ А мени је владика рекао: ‘Ево, људи не разумеју. Хоће да га склоним. Господ ће га сам склонити и ти ћеш то видети.’ И шта мислите? Овај човек је понекад свраћао ујутру код владике и нешто му је доносио. И једном је умро баш код владике у келији. И владика ми је рекао: ‘Видиш, нисам хтео да га склоним и рекао сам ти да ће га Господ Сам склонити.’
Владика је предсказивао многе ствари! Један човек је хтео да оде у Израел и дошао је код владике по благослов. Био је лекар, презивао се Бахт. Владика му је рекао: ‘Не треба да путујеш.’ А он је отпутовао и одмах је умро.
Нина Петровна је такође била његова духовна кћи. Сестрић ју је звао да се пресели код њега, а у ствари је желео да она прода стан. Дошла је и моли за благослов. Владика јој је рекао: ‘Не дам ти благослов, Нина. Немој да идеш. Овде ти је добро. Немој ићи код њих.’ Чим је отишла тамо сломила је ногу. Лоше су се опходили према њој. И годину и по дана касније је напустила овај свет. Ето, тако је било. А владика ми је рекао: ‘Ето, чула си.’ Кажем: ‘Јесам, владико, чула сам.’ Обистиниле су се многе ствари о којима је владика говорио.»
Господ је унапред открио прозорљивом старцу и дан кад ће се упокојити. Преподобни Зиновије је примио схиму с именом Серафим и у последњој ноћи свог земаљског живота рекао је келејнику следеће: «Сутра одлазим од вас.» Келејник је тужно повикао: «Владико, како ћу без вас? Пропашћу без вас.» Нежно та тешећи владика је одговорио: «Одлазим, али ћу се и тамо (показивао је на небо) молити за вас.» Ове речи су му улиле наду и ублажиле старчеве опроштајне речи.
У свим овим сећањима људи који су били блиски старцу не видимо само прозорљивост владике Зиновија, већ и његову љубав према својој пастви и бригу за сваку душу која му је била поверена.
