Косово заслужује да се о њему говори стојећи. Као човеку сломљеног врата и нездравих ногу, молим да ми дозволите да вечерас говорим седећи.[1]
Треба да говорим о овој Књизи, на којој сам радио три пута до сада (а написао сам и низ других мањих књига и текстова и објавио и објављивао колико до јуче). Међутим, откако ми је јављено да ћу учествовати на овој промоцији, у недоумици сам шта да кажем, јер имам толико тога на уму, срцу и души, што и не може да стане не у једну, него ни у многе књиге, па ћу уз ову књигу и о томе рећи неку реч. Јер трагедија Косова и даље траје.
О овој књизи – чули смо већ њен садржај и значај, укратко ћу само понешто поновити. Прво њено издање спремљено је 1986. године, појавило се 1987.г. – дакле пре С. Милошевића, и имало је 800 страна (књига тешка 4 килограма). Друго издање, на енглеском језику, изашло је прошле године, са новим материјалима, има 1008 страница (5 кг), и ту је највише урадио Владика Максим Западноамерички, који је требао бити вечерас овде на промоцији, а с њим је и професор Батаковић, кога смо чули малопре. Ово 3. доста допуњено издање новим прилозима о новим српским страдањима на Косову и Метохији, има 1120 страна (6 кг). Свако од три издања ове капиталне Монографије, монументални је Споменик препун докумената о Српском Хришћанском карактера Косова и Метохије. Књига, уосталом, носи поднаслов: Споменици и Знамења Српског народа на Косову и Метохији.
На првом издању књиге радило је 40 врхунских стручњака, академика, професора, историчара, уметника, Декан и професори Богословског факултета СПЦ, на челу са тада Епископом и потом Патријархом Свјатјејшим Павлом, Божијим човеком, који је провео 33 Христове године на Косову и Метохији, и тамо апостолски пастирствовао, подносећи свакојаке муке и малтретирања, директне шамаре и ударце Шиптарских насилника и пљачкаша, познатих скврнитеља и рушитеља Хришћанских Православних Светиња, Задужбина Српских владара, Патријараха и Епископа, свега Српског Православног Народа кроз векове, од 12. до 20 века. И све то у присуству, боље рећи са учешћем тадашњих комунистичких власти несрећне и за Србе тиранске комунистичке Југославије, у којој је један Шиптар, песник, члан ЦеКа, „певао“ како „не може да живи у сенци Кубетâ“, мислећи на Српске Светиње – Задужбине, каквих је мало у читавој светској културној баштини.
Та насиља, пљачке, скрнављења, рушења и убијања Срба после вишевековне турске окупације и затим током ратова за ослобођење Косова и новог ропства под Аустро-Немачком окупацијом и Шиптарским злоделима током 1. светског рата, нарочито су се умножила под нацифашистичком окупацијом у 2. светском рату 1941-45.г., и онда су настављена под њиховим наследницима Комунистима, вође којих су били ондашње власти србомрзца Тита,[2] они које је малопре поменуо Митрополит Амфилохије – Црногорци Мугоша, Звицер, Јовићевић – све издајник до издајника. Ове су у тиранисању недужних Срба и даљем скрнављењу, плачкању и девастирању Српских Цркава и Манастира, и не мање српских домова и имовине, ускоро на Кос-Мету наследили нови властодршци Шиптари, дојучерашњи балисти, тј. фашисти, сада пресвучени у Титове комунисте.
Страдање под Шиптарима Фадиљ-Хоџом и осталима почело је управо у време кад је за Владику на Косову и Метохији дошао Павле Стојчевић, Србин избеглица из злогласне Хрватске Ендехазије, који је биран за Епископа у Призрену 1955. године, и отада је до избора за Патријарха 1990.г. сваке године слао или подносио детаљне Извештаје Св. Синоду и Сабору у Београду о страдању Српског Народа и његових Светиња од комунистичких власти и Шиптарских лопова, насилника и пљачкаша (а Шиптари „Косовари“ су, нажалост, били и остали махом такви) широм поробљеног Косова, чега сам био сведок и ја лично. Бројна од тих потресних докумената унета су у ову Књигу, као наставак ранијих сведочанстава о страдању Православног Живља и Светиња – Цркава и Манастира у Старој Србији (нпр. познати „Плач Старе Србије“ дечанског игумана Серафима Ристића из 19. века), како се вековима звала ова класична Српска област. Владика Павле је, са Деканом Богословског факултета, окупио 40 учених људи – академика, професора, историчара, уметника, песника и састанци су држани у Патријаршији и Академији наука, где се договарало и радило на тој моументалној књизи. Посебну заслугу имао је покојни Живорад Стојковић, уредник издања ове књиге, којој сам ја био одговорни уредник, а Патријарх Павле председник Издавачког одбора и покровитељ издања.
Новац за издање књиге скупљали смо претплатом (коштала је око 30.000 долара), а кад је књига коначно изашла, знате ли шта су ондашње комунистичке власти нашле као главну примедбу књизи?! Пошто смо у књигу унели имена приложникâ и претплатникâ, комунисти Титићи су напали тај списак: „Зашто су унета имена тог и тог Србина из емиграције, ако је тај некад био четник, или не знам шта?“[3] Комунистичке власти бавиле су се, дакле, подноктицама, а не стварним проблемом Српске Области Косова и Метохије, коју Шиптари зову само „Kosóva“, што је фалсификат за изворни назив „Косово Поље“, тј. поље где живе велика јата птице коса.[4]
* * *
Појава у овој години двеју књига Задужбине Косова, на енглеском и српском, свакако је нова и значајна етапа у борби за спас Српског Косова и Метохије, али бојим се, и то ћу да кажем – а ви схватите то како хоћете, а нисам сигуран да ће сви добро то да схвате – да је почело са овим и оваквим, погоршаним стањем за Србе на Косову и Метохији управо доласком несрећног Милошевића. Тај осиони диктатор првенствено над Србима, с циљем да продужи век умирућем комунизму у распадујућој се (већ од Титовог Устава 1974.г.) Тугославије, кренуо је у нешто, што није било патриотско, него партијско и недржавничко, нешто мутно и никоме јасно, „к’о гуска у маглу“, простонародски речено. Уместо да је, рецимо, као што је био започео, али само у 3 села код Вучитрна, да законски претреса по Космету села и домове, као и предузећâ и установе (које су у међувремено прешле искључиво у шиптарске руке),[5] правно-економски и безбедоносно, као што треба да ради правна држава, и тамо је нашао огроман новац и оружје по кућама Шиптара – он је кренуо у репресије полицијске, па потом и војне, што су шиптарске мафије и плаћени страни лоби вешто искористили да подстакну и подрже оружане шиптарске банде, попут УЧЕКА, и да тако навуче америчко-натоовско варварско тромесечно бомбардовање недужног Народа и Светиња по Космету и широм Србије.[6]
* * *
Нажалост, бојим се да и овај режим у Србији, после Милошевића, који је кренуо са Тадићем, па онда са Дачићем, и сада са Вучићем, не ради ништа битно државноправно и економски и безбедоносно на Косову и око Косова. Господо, морам то да кажем, ево као први премијер: Зар је „Канцеларија за Косово и Метохију“ одговор Србије на стање на Косову? Зашто није макар Министарство? А било је раније Министарство. Свака част овоме човеку (присутном Ђурићу), али се изгледа све свело мање-више на једну Канцеларију, као што је и Канцеларија за тамо неке верске заједнице. Сада све више избија на површину трагично стање са овом буквалном NATO-Шиптарском окупацију Космета! Знало се то поодавно куда води ова еврослинава „Еурополитика“! Јер наше власти само трубе: „Хоћемо у Европу!“ Ја се, и не само ја, од почетка питам: Коју то Европу? Само папагајски понављају: „Хоћемо у Европу! Тамо су најбољи!“[7] Јесу ли то они који су нас колико јуче здушно бомбардовали? И који држе Србе окупиране на сопственој матичној земљи? – као да су Срби на Косову и Метохији избеглице – или добеглице однекле!?![8]
Пре ове промоције била је овде промоција часописа „Даница“, па је поменуто отварање обновљене Призренске Богословије, где је овде присутни ВладикаТеодосије уложио огроман труд и рад, што је почело са Светим Патријархом Павлом, а што је покушао да саботира несрећни Марко Радосављевић, некадашњи Артемије, који је, нажалост, из редова Цркве издајник Косова. Њему је давала паре Олбрајтова да створи такозвани српски „Национални савет“, а уствари да замаже очи Србима да мисле да ће под NATO-ом и Шиптарима имати тобож неку „унутрашњу самоуправу“! Као што сада говоре, видим то и предвиђам, да је тзв. ЗСО=„Заједница српских општина“ само замајавање јадних Срба, својеврсно „завођење за Голеш планину“. То је моје уверење и предвиђање. Јер, узмимо само једну чињеницу: Зашто нема ниједне ЗСО за Метохију?! А има Српских села, и осталих у својим домовима Срба и Срба повратника, у Метохији (Гораждевац, Бело Поље код Пећи и села изнад Пећи, Осојани и друга села око Клине, Велика Хоча, и села у Подрими, око Призрена, у Средачкој и Сиринићкој Жупи; па још других необухваћених у Поморављу, Новом Брду, око Косовске Каменице)! Шта је са Липљаном и селима јужније, где је до Погрома било најмање 6.000 Срба? Шта да кажемо после тога кад је Вучић присилио људе на северу, од Митровице до Лешка и Зубиног Потока, у 4 чисто Српске Општине, да насилно гласају, да би он те 4 Српске Општине, са око 70. 000 Срба и на простору преко 65 километара, од моста на Ибру до Јариња близу Рашке, поклонио на длану злочинцу Тачију!?! Направили су, веле, „интегрисане граничне прелазе“, а то су уствари праве државне граница између Србије и „државе Косова“! (Такве „интегрисане границе су, на пример, између Црне Горе и Албаније у месту Владимир испред Скадра, где је гранична полиција и Црне Горе и Албаније у једом истом контејнеру, само су два прозора: на једном дајеш пасош, а на другом ти га враћају!). И какви ће још бити захтеви и ултиматуми те фамозне „Европске заједнице“ према Србији да се „регулишу односи“ Београда и Приштине?! Снобови „Еуропски“, „Еврослинавци“, како их неко с правом назива, не виде да смо ми на својој матичној земљи окупирано од NATO-армаде и овакве „Еуропе“, која је већином признала ту псевдо-државу, „другу Албанију“ на земљи једне суверене држави каква је Србија (ако је још таква, са оваквом влашћу!?), државом чланицом UN, која није то од јуче, нити нам је тај суверенитет дала Европа!
* * *
Кад је недавно, пре доласка нашег Св. Архијерејског Сабора на заседање у Пећ и Призрен, поводом обнове зградâ Призренске Богословије, а обновљене су благодарећи труду Владике Теодосија и још живе и присутне Цркве Српске на Косову и Метохији, и делом добрих људи – међу њима су предњачили Норвежани – био сам у Бриселу сведок и седео уз Каи Еиде, тако се зове тај честити човек који је био послан од Европе да провери постоје ли на Косову стандарди, да би се на основу тога доделио статус тзв. „самосталном Косову“, он је јасно видео и поднео јасан извештај: „Не постоје стандарди, да би се доделио статус“ – али је лицемерна Европа игнорисала тај непристрасни извештај са лица места, и Шиптарској самопроглашеној „држави“, чије су власти углавном састављене од до јуче злочинаца из УЧЕКА, дала статус. Стандарди нису постојали, нити данас постоје на Косову и Метохији – у окупираној Српској Покрајини. Дакле, Норвежани су помагали обнову спаљених у шиптарском Погрому 2004. године зградâ Призренске Богословије.
Том приликом сам у Призрену разговаро са Амбасадорком Француске, без преводиоца, на француском, у обновљеној трпезарији, и љубазно јој рекао: „Добро сте дошли, господо из Европе, овде у Европу, у ово срце Европе!“ Госпођа је надмено одговорила: „Ви нисте Европа!“ – „Госпођо, а шта је Европа? – питао сам је. – Зар само онај полумесец на северозападу?“ И додао: – „Европа је, госпођо, Девојка великих крупних очију од Урала до Гибралтара, то је одувек, па и данас, била и остала Европа!“ – „Не, не, вели она, ви нисте Европа!“ Хтедох да кажем: „Кад смо ми били Европа, ви сте још били на дрвећу!“ – али ипак, не рекох, јер коме да кажеш?! У врата глувога колико хоћеш лупај! – каже наша народна мудрост.
* * *
Лаж је, обмана је, звечка, благо речено, којом детету звецкамо кад плаче, прича о оваквој Европи. Која Европа? – ја се увек питам, јер сам био и живео у Европи пуне 4 године и посећивао је много пута. Ова Европа, коју Америка вуче за нос да ради шта год та светска имеприја захте, а онда, кад не успеју, него крв и нове сукобе донесу – лакејски стурају кривицу једни на друге, и за своје неуспехе, за своја неуспела наметнута нам решења окривљују нас на Балкану! Питамо се, такође: Зашто је, господо, на Косово доведена ЕУЛЕКС-полиција европска, кад је УНМИК-полиција била ипак боља, и могао си како-тако да апелујеш на Савет безбедности УН због шиптарског насиља и неправди! Ја сам одмах по Погрому 2004.г. ушао у спаљени Манастир Девич благодарећи америчком УНМИК-полицајцу из Митровице и снимио и исто вече 20. марта 2004.г. објавио страхоте пљачке и пожара Шиптарског у том Погорому. Са ЕУЛЕКС-ом то не бих могао урадити. Доведен је ЕУЛЕКС, који не штити Српску рају од познатог вековног насиља и неправди безбожних Шиптара, нити води било какав судски поступак против убица, пљачкаша и зулумћара, – као што је бивало у турска времена! NATO и EU Заједница су дошли на Косово под изговором „да заведу мир, правду и слободу“, а донели су само „крв и огањ и мач“, што каже Апокалипсис. Дошли су, уствари, да нам окупирају и одузму Косово! (Јер, ако није тако, шта им значи и зашто уопште постоји америчка војна база БОНДСТИЛ /име је по једном америчком окупатрском официру погинулом у Вијетнаму!/ на запоседнутом, без питања и дозволе, српском селу Сојеву имеђу Урошевца и Витине)?
И отворено ћу рећи: Боље је чак било да смо остали под окупацијом NATO-а него што радимо ово што наше власти раде – да се удварају Европи, а она нам узима Косово и Метохију! Шиптари су побеснели; какве све услове нам не постављају, са сагласношћу Европе, и оно што су им из Европе дозволили. Шта је са фамозним „Ахтисаријевим планом“ уопште, и посебно са статусом Српске Цркве? Узмимо само пример – нова недовршена Црква Светог Спаса усред Приштине. У Приштини је до Турака било тринаест Цркава. На темељима три Српске Цркве тамо су подигуте џамије, које и данас стоје. Остала нам је само Црква Светог Николе, и њу су Шиптари у своме бесу спалили и минирали! Колико су још наших Цркава и Манастира порушили, минирали, разорили – булдожерима црквишта сравнили са земљом!? О томе сведочи ова монументална Спомен Књига, са податцима и неоспоривим документима о Светињама Српским Православним од Средњег века до данас. Са доласком NATO-окупатора порушено је преко 150 Православних Цркава и Манастира, и за 3 дана Погрома 2004. године, још 35!
После много молби и тражења, дали су нашој Цркви званично дозволу, уз сагласност и ЕЗ, да се обнови мала Црква Св. Николе у комплексу Манастира Саветих Арханђела код Призрена (од чијег је клесаног камена са уписаним крстовима Синан паша Арнаут градио џамију у центру Призрена, и Срби је нису по ослобођењу Косова и Метохије дирали ни рушили!). И сад су, изненада, необјашњиво зашто, власти из Приштине забранили ту обнову, не велике Цркве Манастира Арханђела, већ мале Светоникољске Цркве у порти тог Манастира! Ни у турска времена није било таквог безакоња и безправља, и насиља, и самовоље. И све то Европа види, и зна, и ништа не предузима! Само нам поставља нове и теже услове! Докле то понижавање једног Хришћанског и културног Европског народа?![9]Дотле, док будемо имали овакву полтронску власт, партијску а не патриотску и истински државничку! И нека нам та власт не помиње своје фамозне окторисане „изборе“, толико пута понављане и опетоване, на којима овај јадни народ у резултату добија – „опет то, само мало друкчије“!
* * *
Ко се од прогнаних Срба вратио мирно у своје домове и на своја вековна огњишта на окупирани Космет? И ко је опстао спокојно кад се вратио? Хоће и покушавају да се врате јадни Срби у Метохију. И питам ту „Канцеларију за Косово и Метохију“: Зашто нема, није предвиђена ни једна Заједница Српских Општина на терену Метохије? А имамо тамо Српских села, иако су десеткована! Јесмо ли се одрекли Метохије – те најплодније области у свим Српским Земљама? Бојим се да наше власти играју игру коју и како Европа хоће и намеће – да нас доведу дотле да ми са нашим оваквим учешћем изручимо Шитарима Косово на тањиру, и признамо ову окупацију! Одмах се знало, ја сам то знао, а верујем да су знали и стручњаци, да постоје огромне наслаге угља на Косову. Испод угља је нафта, господо, и то знају Американци. И онда су дошли, такви као што је Кушнер, као што је Олбрајтова, или овај генерал NATO-а, Кларк, и они ће сада да буду бизнисмени који ће да експлоатишу српско благо Косова! Видимо, на реду је и Трепча, која је углавном на северу Косова. А Дачић и Вучић су својим „изборима“ као на длану изручили север Косова злочинцу Тачију! Хоће ли Хаг и Европа сада судити Тачија и осталу криминалну мафију за злочине као што је позната трговину људским органима из фамозне „жуте куће“? Каква срамота за познату господу „просвећене Европејце“ у 20. и 21. веку!
То је слика те фамозне Европе! То је слика коју Америка намеће јадној и несрећној Европи. И зато, прво да се питамо: Која је то Европа у коју срљамо пошто-пото? Провео сам четири године у Европи, и поштујем Европу, али коју и какаву? Знате шта ми кажу људи честити – у Европи и у Америци – а има их и таквих? Владико, ко нас пита овде у Америци, или овде у Европи? Ко пита за било шта стварне Европљане и Американце? Има честитих људи међу Италијанима, Французима, Норвежанима, па и међу Немцима, и Американцима, али ко пита те људе? Господин професор Батаковић је претходно поменуо колико људи у свету пишу данас о Косову. Има их поштених и честитих, и сагледавају истину и пишу о Косову, и о „срамном рату за мафијашку државу“! И шта бива потом? Но, шта да радимо?!
* * *
Боримо се, и борићемо се, ипак, за Свето Српско Косово и Метохију, за Светиње њихове и наше – вековне Свесрпске и Свеправославне Споменике и Знамења. И пре свега за наш напаћени Народ на тој матичној Српској Земљи. Али немојмо да будемо наивни да ће то бити лако са оваквом капитулантском дипломатијом, са овом и оваквом званичном Европом, која нас је здушно и злодушно бомбардовала, на челу са манијаком Клинтоном и оним земљама које су потом признале Нато-Шиптарску окупацију, и даљи незаустављени терор над Српским народом и Светињама његовим!
Милошевић је у своје време кренуо да даје отпор таквој Европи и Америци. Уствари је ту Српска војска дала стварни отпор, а не он. Многи његови тада на власти били су корумпирани. Шлепери оружја су продавани Шиптарима из Милошевићеве Србије. И радио је тај несрећни стар-млади комуниста, оно што морам да кажем, по савести људској и хришћанској: упрљао је Свету Српску земљу превозећи у шлеперима лешеве, из којих је капала крв! А крв, по Светом Писму, прља земљу! Упрљао нам је, осиони несрећник и издајник, ову Свету Земљу, толико натопљену нашом патриотском, родољубивом крвљу. Нисмо имали, нажалост ни данас немамо, заиста патриотске власти, него похлепне каријеристе, незасите партијске власти. Али, по народној мудрости: „стрпљен – спасен“. Трпимо, и трпећемо. А последња је ипак Божија.
Урадили смо и радимо као Божји, Хришћански, Светосавски и Светолазаревски народ много. И радићемо и даље. Образ су нам осветлали ови Мученици и Новомученици, од времена борбе са Турцима, и борби за ослобађање. Чуо сам да су ови младићи, Призренски богослови, ево их овде, саставили и певају Тропар Светим Новомученицима Косовско-Метохијским. После Светог Лазара Косовског, Светог „Кефалеофороса“ (=Главоносца), сада су Свети Новомученици Свети Монах Харитон са својом главом у рукама, као Великомученик Кнез Лазар Косовски, и са њима Свети Новомученик Јеромонах Стефан. Отац Харитон, који је у задњи час спасао од Шиптарског погрома Сестре монахиње из Манастира Свете Тројице код Мушутишта. Он је, иначе родом из Куршумлије, и рекао је у већ окупираном Призрену 12. маја 1999. године: „Нећу отићи у Милошевићеву издајничку Србију, остаћу овде са својим народом!“[10] А монах Харитон је већ 14. маја растргнут од Шиптарске банде на улицама царског Призрена, и тело му, пуно рана у поцепаној мантији, нађено је тек после неколико месеци (фебруара 2000.г.) јужно од Призрена на путу ка Албанији, али без главе! Тако је и сахрањен, без главе, као Свети Лазар Великомученик. Даће Бог, јавиће се та глава. Фреска као Мученика са главом у рукама насликана му је већ у Параклису малог конака у Светим Арханђелима. Тако исто, мало касније, пострадао је за Христа и своју веру и свој народ и отац Јеромонах Стефан из Будисаваца, метоха Пећке Патријаршије, кога су заједно са српским учитељем тог места Шиптари католици из тог краја Метохије ухватили и у бунар бацили, у бунар Цркве у Истоку, који је тамошњи стари Прота у своје време ископао. Кад смо то рекли Натовцима – а погрешили смо што смо им рекли – они су то пренели Шиптарима, који су затом њихова тела убрзо извадили из бунара и бацили у једну јаму између Истока и Ђураковца. Зна се где су бачени, али ко год то помене, поједе га црни мрак. Као што је и у Радоњића језеру код Дечана, побио 40 Срба шиптарски вођа Харадинај. А после су он и његови повадили те лешеве, те их негде преместили и нису нађени. Харадинај је побио све сведоке, и на суду у Хагу је ослобођен и пуштен као невин! И то псеудодемократска Европа ради и толерише! Као и злочин над децом у Гораждевцу, у кафани у Пећи, и где још не. Ето, која је то и каква Европа! Лицемерна и нечовечна Европа, која гледа само своје интересе, хоће да ми будемо њена нова колонија. Зар нису тзв. „инвестиције“ из Евро-заједнице само нови колонијализам?!
Да ли се пита садашња власт Србије, просјачећи инвестиције од такве Европе, зашто Швабе инвестирају само у Војводину? Зар не виде да Немци хоће да се сутра врате тамо одакле су као Фолкс-дојчери протерани!? А то свако иоле паметан зна. И хвали се председник Владе Србије да је обогатио Србију таквим инвестицијама! Довео је Немце да прозиводе месо у Војводини, па доводи сад и Арапију да инвестирају у Србију! Ево, доводе муслимани Арапе и у Босну несрећну, са муџахединима и вехабијама, који прогоне и убијају Хришћане на Блиском Истоку, и њима насељавају градове и села по Босни (Илиџа, Трново, и друге)! Немојмо бити наивни. Овај народ је научен да трпи, али једнога дана могу да пукну трпила овога народа. И Европа ће опет окривљивати народ, коме већ више од 2 века намећу своја решења, а никад неће да поднесе одговорност за та и таква своја неправедна решења по брдовитом Балкану.
* * *
Ми Косово нећемо ни заборавити, нити га можемо издати. Пример је управо и ово што ја зовем „Призренска галаксија“! Кажем: „Призрен није ни држава, ни континент, већ цела Галаксија!“ Као што за Русију кажу: То није држава, него Континент, и то два континента! Тако је и Призрен – наша светла Галаксија. Призрен је велика нада наша. У обновљеној и поново отвореној Богословији Св. Кирила и Методија, задужбини Призренца Симе Игуманова, има сада 55 ученика, и још 20-30 професора. И хвала Богу! Обнављају се и Свети Арханђели код Призрена. Ако Бог дâ, обновиће се, иако постоји велико лицемерје шиптарско-европско. Молићемо се Богу и борићемо се! Оно што је важно јесте то да Косово осећамо као матицу своју, као Своју Свету Земљу, као свој Јерусалим. На претходној овде промоцији, чуо сам, али је то било болно, да је, рецимо, Херцеговина крајина, да је Бања Лука крајина! Откуд то, и откад то? У време несрећног Милошевића певали су: „Нећу дати Ибар и Мораву“. А ја кажем: Е богами ћеш дати ако сведеш Србију на Ибар и Мораву. Где је Сава и Дрина? Где Неретва и Требишњица? Где је Зета и Морача, и Врбас и Уна и Крка, и остале реке наше? Нажалост је и наш Дучић, Херцеговац, човек широког срца, писао о Бори Станковићу из Врања: како је он негде на периферији. Па зар је Врање на периферији Српског народа?
Хвала Богу да је сад ова Влада ипак отишла да заседа у Нишу, али не треба да иде само у Ниш. Нека се добро размисле и стварно посвете Српском Народу и његовим матичним земљама, а не само Београдском пашалуку. Али, како раде, бојим се да смо у менгелама те фамозне „демократије“, која је у ствари партиократија – то што доживљава Митрополит у Црној Гори! И разумем га, како је и зашто тако говорио, ко год зна шта се тамо дешава може га схватити. Притискају сада и ову и овакву Владу Србије, јер има са Русијом какве-такве односе, и неће, наравно да неће, да уведу санкције Русији – као што их је увео несрећни Мило Ђукановић из Црне Горе! А знате ли које он санкције може да уводи Русији? Неће им гуслати, а гуслао им је донедавно! Тужно је то и много болно, али издржаћемо.
Не смемо заборавити Косово, и не можемо, јер је оно у срцу и души и савести нашој. Због Народа нашег и Светиња наших, о којима сведочи ова Спомен-Књига. И да идемо да их посећујемо и помажемо, и по цену, као што бива, да нам разбијају кола и главе, да пребијају путнике, да шиканирају нашу децу на границама. Причао нам је премијер Дачић, кад је био председник Владе. То су „интегрисане границе“! Интегрисане границе су данас нажалост државне границе! И све друго је пуста прича – „да се Власи не сете“!
Дала је ова власт Север Косова, рекох 65 километара са 70.000 Српског живља на поклон шиптарском мафијашу Тачију. Зашто? Па зато сада, господа, на челу са председником Србије, иду на Видовдан да славе Косово не на Газиместану, него у Крушевцу! Значи, напустили су и Косово и славни српски Копаоник, јер су пустили NATO на 30 метара испод Панчићевог врха на Копаонику! На тањиру су дали север Косова злочинцу Тачију. А Север Косова је имао могућности да се чак и осамостали, зато што је компактна српска територија.
Ваша Светости. Ви говорите да се Србија бори, власт Србије се бори за Косово. Каква је то „борба“ видимо је, и жалимо што је тако сервилна и љигава – да угоди Европи! Такаве менталитете негује и пропагира већи део несрећне штампе, полтронски Мас-медији. Мало је добрих и патриотских, објективних новинара, већина их „професионално пише“ – „како ветар дува, тако се и окреће“! И бави се, не знам чиме све. Бави се, рецимо, „брендом Србије“, какав је тзв. Егзит! Идући једном из Сремске Каменице кроз Петроварадин, прошао сам покрај тог делиријума дроге и неморала, чиме се, нажалост, многи поносе као „брендом Србије“! Ми хиротера! – што би рекли браћа Грци (=не било горе!).
Бавимо се Косовом срцем и рукама, молитвом и посећивањем. Сакупљајмо и носимо помоћ онима који на Космету остају и опстају, и онима који се враћају. Рецимо, у села изнад и око Пећке Патријаршије, у Белом Пољу и Гораждевцу, у селу Новаке, код Призрена и око Доње Србице, у Осојанској долини и око Истока, у Ораховцу и Великој Хочи, у Новом брду и Поморављу. Помозимо онај апостолски рад „Мајке Југовића“, који води дивна попадија Стевић и у 6 кухиња храни око 2.000 сиротих и гладних, међу њима и известан број јадних Шиптара. А има добрих Албанаца, људиˆ и породица који заслужују да им се помогне. Нису ни они усрећени тзв. „Косова Репубљик“! Зато их помаже Епархија Рашко-Призренска и Косово-Метохијска, а њу помажу и Срби из Републике Српске, и Православни Французи из Француске, па и честити Италијани, од којих су неки примили Православље, јер виде и доживљавају Православну веру и Цркву живу и мартирску на терену Косова и Метохије.
Ево, и ова књига је велики допринос распете Косово-Метохијске Епархије Српском народу на Косову и Метохији и шире по свету. Ова је, рекох, Књига Документ, Докумената и Сведочанстава о нашој постојаности – достојанству и постојанству – на Косову и Метохији. Матија Бећковић рекао је у своје време: „Нек објаве Шиптари макар једну свеску о својим документима на Косову“. Јер шта они имају своје на Космету? Имају турске мостове, турске џамије, имају тзв. „Призренску лигу“, која је уствари била творевина турске Порте, крајем 19. века, да Албанце поласка и претвори их у борце против устанака Хришћана на Балкану. Призренска лига је била само привремена пројава добре воље Турске Порте, да би њоме обећали Шиптарима неку аутономију. И није им, као што знамо, Призренска лига ништа донела нити остварила.
Истинска и велика нада за браћу Алнбанце=Шиптаре, ово је што је урадио Цариградски Патријарх обновивши Православну Цркву у Албанији, коју је настојао да уништи комуниста Енвер Хоџа, прогласивши Албанију за „прву атеистичку земљу“ у свету! Сада, са обновом Православља у Албанији, а било их је преостало на југу (где је друго, питомије албанско хришћанско племе Тоски, док су на северу углавном бруталнији Геге муслимани) још око 17%, има, хвала Богу, већ један милион, то јест око 30%. И говорио сам у сусрету са Православним Албанцима, на слави у Високим Дечанима: „Вера једина може да нас измири и сједини – вера Христова, Апостолска, Православна! А не Вучић и Еди Рама.[11]
Хвала вам за ово вече. Хвала и Канцеларији за Косово и Метохију што је помогла штампање – јер ово је скупа књига – и хвала бројим помагачима и приложницима, и претплатницима, и свима присутнима за ово вече посвећено Распетом али и увек Васкрсавајућем Косову. Молимо се Богу и трудимо се да не заборављамо тај наш мученички Народ и наше Светиње. Посећујмо га, долазимо му и радујмо се кад год можемо да им помогнемо неком лептом. Ови младићи Призренски Богослови су наш понос и дика. Призрен је, додуше, другачији од других град, стари Царски град. Призрен има у себи чак и Турке суседе, који су пријатељи Срба, често бољи од Шиптара. У Призрену постоје и Шиптари католици. Па наши дивни Горанци и Торбеши, у Гори и у Жупама, Средачкој и Сиринићкој.
Опростите, да додам како смо били са овом Књигом на енглеском и у Америчком Конгресу прошле године. Било је два--три конгресмена, који су имали разумевање и заказали у једној малој библиотеци у згради Конгреса промоцију ове књиге, и Владика Калифорнијски Максим је то остварио. Била су њих два-три и говорила, и такође Србин Обрад Кесић, и моја маленкост. Било је око 60 слушалаца, међу њима и два Шиптара. Промоција је била лепо примљена. На крају су се јавили за речи Шиптари. Један је рекао: „Господине, ви то причате, али ви Срби сте дванаесте године (1912) извршили геноцид на Албанцима на Косову“. Одговорим му: Господине, то је само ваша измишљена прича. Кад смо радили прву књигу 1986.г., Титов Шиптар комуста Синан Хасани – онај који је председавао последњу годину Југославијом – јер је Тито тако удесио фамозним Уставом 1974.г. (а рекох тај Устав је први разорио Југославију, јер је Тито тако хтео, увођењем ротационог председништва, јер, забога, нико њега не може наследити; а многи се још увек диче тим главним крвником српским!) – тај Синан Хасани је тада написао да је 1912.г. „извршен геноцид“ у не знам коме потоку над једном јединицом шиптарских војника! Ми из уредништва смо му написали писмо: „Г. Хасани, дајте нам тај документ да га објавимо у овој књизи!“ Разуме се да то ђубре од човека није ни одговорио. Ето, то је био председник тадашње Тугославије (родом из српског села Пожарање код Урошевца). –
Други је Шиптар устао и рекао: „Знате, има документ у Ватиканском архиву где пише да су Српске задужнине градили Шиптари!“ Ја му рекох: „Господине, ту измишљену флоскулу сте научили и папагајски је понављате. Хајте нађите тај „докуменат“, па да га објавимо. Јесте ли ви икада били у било ком Српском Манастиру на Космету да видите ликове и натписе на зидовима и фрескама. Има ли ту уопште Шиптара, Арнаута? У Дечанској Повељи, с половине 14. века, коју смо овде детаљно објавили, пописани су сви метоси Високих Дечана, а они покривају скоро целу Метохију и просторе и ван Косова, па стоји само 2-3% Шиптара, и то само западно око Ђаковице. Затим цео век касније, у познатом турском катастру „Бранковића област“ (недавно је и објављен), колико има Шиптарских именâ? – Само пар процената више. То су историски писани податци, а не приче које обмањују наивни и незнавени свет. Шиптари су почели да силазе са својих гора и хридина (отуда им и назив „Шћипнија“=земља хридина и урвина) и то кад је Турска почела нагло да слаби, после пораза код Беча (1680-90.г.) и у следећим ратовима са Аустријом почетком 18. века, па су њихови качаци примили ислам и постајали јаничари за гоњење Хришћанске раје која се дизала на устанке. Тад су једноставно у равници Метохије добијали привилегије и заузимали имања. Последње што су заузели била је Шаља и Бајгора у поткопаоничким крајевима и око Подујева. Читајте историју и документа у овој дебелој и документованој Монографији. И још нешто: Ако су Шиптари градили српске Манастире, зашто их сада пале и руше? А овамо траже да уђу у УНЕСКО!?
Колико је Шиптара дошло на Космет за последњих пола века, бежећи тобож из Енвер-Хоџине Албаније, а пред собом догонећи стада оваца и говеда?! Колико је Шиптара из Албаније дошло са NATO-снагама, небројено и неконтролисано? Дошло их је бар 300.000, ако не и више. Један Србин из Ђаковице избегао је испред те најезде, али су му остале сестре у једном селу западно од Ђаковице, на реци Ервенику. После неког времена успео је да телефоном добије свога честитога комшију Шиптара да га пита: „Где су моје сестре?“ Овај му одговара: „Немој питати, и немој долазити. Оне су убијене и бачене у реку! А овде су дошли неки млади људи из Албаније и света које нико од нас не познаје, и понашају се тако као да ће сто година владати без Срба!“
Ето зашто се дешава ово у Ђаковици: Не дају ти хулигани, који су до темеља сршили Цркву Свете Тројице у центру града, и камење булдожерима растурили и парк направили, и већ годинама не дају да било који Србин или верник из другог места Космета посети оне 3-4 бакице у обновљеној старој Цркви у Српској улици, из које су протерали Србе и православне Цигане! И сад ће нам причати Тачи или Курти, и са њима лицемерна Еуропа, о „демократији“!
Окупацијом NATO-а окупирано је Косово и Метохија, господо, и наше власти ове унесрећене Србије својим оваквим „преговорима и разговорима и договорима“ у Бриселу само ће постићи да ту окупацију легализују. Нико од њих, ни овде ни у Бриселу, не помиње резолуцију Савета Безбедности 1244, којом је дозвољен повратак дела српске полиције и око 1000 Српске војске на Космет! А г. Дачић нам говори: „Не, ми не можемо да чекамо. Ми морамо да нешто решавамо!“ А Срби који су остали и даље су заробљени у енклавама, а прогнани који хоће да се врате – па кад се врате ометају их, спречавају и прогањају на свакојаке начине! Ето, то је еурополитика наших неокомунистичких вођа у унесрећеној Србији.
Ја то говорим као Србин, старином Херцеговац, али рођен у Западној Србији, и Београђанин сам од 1954.г. Старином сам вероватно пореклом Косовац, а не „Косовар“, како ме је хтео да назове покварењак Кушнер, или како сада називају Србе на Космету, у новим личним картама које им издају!
Опростите, али као и сваког Србина родољуба: Мене све ране мога рода боле!
