Неко је оштроумно запазио да су у ХХ веку међу свим проповедницима Јеванђеља у Великој Британији (а у то време их је тамо било доста) људи чули и дубоко прихватили гласове само тројице људи. Ови проповедници су Гилберт Честертон, Клајв Луис и митрополит Антоније (Блум). Вреди пажљивије погледати ову тројицу „последњих Мохиканаца“, пошто је управо труд налик на њихов потребан сваком друштву које чува своју везу са Христом и Црквом.
Честертон и Луис су мирјани. Они не заузимају никакво место у хијерархији, нису везани корпоративном етиком, нису обележени печатом школског, специјалног образовања. Зато су специфично слободни. Тамо где епископ и свештеник мора три пута да се осврне на мишљење надређених, на евентуални друштвени резонанс и слично, ова двојица говоре оно што мисле привлачећи слушаоце једноставношћу и смелом искреношћу. Они не говоре зато што је то нужно, зато што је то њихова обавеза због звања и положаја у друштву, већ само због вере и узнемирености срца. И нехотице се сећамо нашег домаћег „витеза вере“, како су га с поштовањем називали чак и непријатељи, тачније – Алексеја Хомјакова. Он се није борио за Цркву зато што је завршио богословију, већ зато што је живео у Цркви и ради Цркве. У области учења о Цркви ниједан јерарх није био тако свеж као овај мирјанин.
Уосталом, иако је Хомјаков био песник, у богословљу је био управо богослов, а нипошто не писац који говори на богословске теме. Није писао чланке или есеје, већ велике и озбиљне радове. Честертон и Луис тешко да су били богослови. Обојица су почињала да стварају као песници. Међутим, постали су познати: један као новинар, есејиста и критичар; а други као писац и тумач хришћанских основа, као катихета с академским знањима.
За разлику од обојице митрополит Антоније није писац и није професор, није новинар и није полемиста. Он је сведок. Његове речи су увек сведочанство о ономе што наизглед знамо од детињства. Међутим, владика увек ономе што нам је познато уме да дâ ону дубину на коју су ретки заронили. С дубоким осећањем, с великом снагом веродостојности која проистиче из личног искуства и дубоке уверености у истинитост речи које изговара, он сваки пут слушаоцу изнова открива Јеванђеље. Реч Божија у његовим устима никад није сувопарна и није досадна. Он не маше цитатима као палицом, плашећи оне који се не слажу. Али излива реч као јелеј; лечи душе од чирева неверја, таштине и неодговорности.
Ниједан од њих тројице није рођен као хришћанин, али су то постали. Сваки од њих је у стању да поштено исприча о својим сумњама, о трагању за Њим, о томе како Га је пронашао. Ова честитост која нас привлачи у стању је да се дотакне самог средишта савременог човека који се плаши традиције, за којег је хришћанство „превише оптерећено“ теретом минулих епоха. Из традиције, не одбацујући је уопште, већ пре ће бити – потврђујући, тројица благовесника васкрсавају осећај јеванђељске свежине. У њиховим устима Нови Завет је заиста Нов, а Јеванђеље је радосна вест и боље се не може рећи.
Занимљиво је да за разлику од Честертона и Луиса митрополит Антоније ништа није писао. Деловао је сократовски: питајући, одговарајући, ћутећи повремено и размишљајући наглас пред лицем Бога и саговорника. Касније су његове беседе постајале књиге захваљујући напорима пријатеља и поштовалаца. Срећа што је живео у време средстава за снимање звука и нису били потребни напори стенографа. Узгред речено, о епохи. Технички напредак, повећање броја становника, прекинута веза времена и свеопшти метеж... Ко није грдио најновију историју и духовну подивљалост савремног људског мравињака?! „Гвоздени век, гвоздена срца.“ Али ова епоха нам ипак дозвољава да издајемо говоре мудрих људи помоћу техничких средстава и да преносимо ове говоре хиљадама и милионима слушалаца.
Добро би било да сваки град има свог митрополита Антонија, сваки универзитет – свог Луиса и сваки лист – свог Честертона. Али то би било добро. А ако је лоше? Ако је лоше овакви људи су ретки и за многе би непоправљив губитак било да их чује само најближе окружење. У средњем веку, кад је већина пастве била неписмена, кад су књиге биле скупе и кад није било медија, све је зависило од могућности да се мудар човек чује уживо. Данас, удаљени једни од других временом и простором, можемо да се поучавамо благодатном речју помоћу књига и различитих аудио и видеоснимака. Сва тројица су то имала на уму. Сва тројица су у различито време и с различитим интензитетом држала беседе, предавања и проповеди на радију. Односно, они су сасвим савремени, да би их човек данашњице схватио, и сасвим су устремљени у вечност, да не би угађали тренутном укусу, већ да би бранили или објављивали истину.
Прот. Андреj Ткачов. Бегунац од света. Драслар, 2016
Потребни су нам професори који се много пријатније осећају у друштву древних рукописа него на аутобуској станици. Они, зовући у помоћ безбројни збор писаца и песника који су некад живели, могу да дочарају људима, који су учили „нешто и некако“ хришћанство као плодну снагу, која је у сва времена могла да запали срца и донесе радост.
Потребни су нам, напокон, епископи који о Христу могу да говоре не одозго надоле, већ лицем у лице, не као они који уче, већ они који несебично деле истину с другима.
Ова тројица су потребна друштву које себе сматра образованим и паметним; друштву које је чак помало уморно од свог свезналаштва и које попут Пилата, слежући раменима, пита: „Шта је истина?“ Једноставним људима су потребни једноставни проповедници. Али једноставност нестаје. На њено место долази недоучена надменост, која је увек спремна да спори с Богом због своје недоучености. Долази навика да се изговарају лаке речи на тешке теме и да се дају туђи одговори на вечна питања, за која човек није пострадао. Управо њима, људима који су заражени метафизичком неозбиљношћу, било би корисно да на једној од животних прекретница сретну неког од ове тројице: Честертона, или Луиса, или митрополита Антонија. Наравно, с другим презименима.
***
Из књиге "Бегунац од света"
