Jедноставни савети праведног Алексија

22/9. јуна Руска Православна Црква слави Светог Праведног Алексија Московског (Мечова). Отац Алексије је рано постао удовац са петоро деце и по благослову Светог Јована Кронштатског се потпуно посветио молитви и жртвеном служењу Богу и људима. Оптински старци су веома поштовали подвиг оца Алексија. Отац Анатолије је све Московљане слао код њега, а отац Нектарије, други оптински старац, једном је рекао: „Зашто ви долазите код нас? Имате оца Алексија.“ Свети Алексије је служио литургију сваког дана што је тада било необично. Он је учио своју духовну децу непрестаној молитви и својим примером је показао како се усред градске вреве може сачувати чистота срца. Био је честа мета комунистичке тајне полиције – НКВД-а, који га је више пута саслушвао, последњи пут пред смрт док је био тешко болестан, и издао му забрану комуникације са верницима. Баћушка се упокојио 22/9. јуна 1923. године. Његов син Сергије је постао свештеномученик.

***

Ма ко да смо, и ма каквим послом да се бавимо – било да управљамо домом, или испуњавамо неку јавну дужност, било да вoдимо земаљске послове, или да се старамо о небесном, да обрађујемо поље, или радимо у радионици – свугде смо уз, поштено обављање свог посла, дужни да испуњавамо хришћанске обавезе.

***

Бог не испуњава наше молитве, зато што оно за шта се молимо неће нам бити на корист.

***

Треба пазити на себе. Када осетиш да наилази жеља да повредиш неког, кажеш неку оштру реч, заобиђи је.Убрзо ће та жеља проћи, а за њом и дело.

***

На зло одговарај добрим. Често се дешава да нам ти људи (непријатељи), говоре оно што сами не примећујемо.

***

Треба да олакшавамо једни другима, када видимо да је некоме тешко; треба прићи тој особи, узети на себе његов терет, олакшати му, помоћи чиме можемо. Таквим поступцима, састрадавањем са другим, саживотом са другим, можемо се сасвим одрећи свог Ја, сасвим га заборавити. Када то задобијемо, а уз то и молитву, тада никада нећемо пропасти, ма где да одемо, и ма кога да сретнемо.

***

У тузи, не треба роптати и не треба се свађати са Богом. Њему се треба обраћати молитвом, са благодарношћу. Господ није као човек; човек ако претрпи нешто од неког, одмах се труди да узврати, а Господ, и у тузи се труди да нас исправи. Ако бисмо знали шта други трпе, не бисмо роптали.

***

Загрлити све љубављу може само Господ, зато, заволети све можемо само кроз Христа.

***

Случајност на земљи не постоји; ниједан наш сусрет није случајан. Господ нас с разлогом упознаје са неким људима. Ето, ми се, на пример, односимо према људима које срећемо у животу, равнодушно, без пажње. Међутим, Господ тог човека приводи теби, да би му ти дао оно што он нема; наравно, не у материјалном смислу, већ у неком ширем: да би га научио љубави, смирењу, кротости, једном речју, да би га својим примером привео Христу. Ако га одбијеш, ако му не послужиш, имај на уму, да та особа свакако неће бити ускраћена добродетељи. Господ ти даје могућност да урадиш нешто добро, да Му се приближиш; ако ти не желиш, Он ће наћи другог човека, који ће дати овоме све што му треба.

***

Господ је тако близу свима нама, тако нас све воли, да је увек спреман да нам помогне. Зато, када нападају помисли, обрати се Господу; ако осећаш да ври злоба, мржња према некоме, позови Мајку Божију: „Владичице, помози ми, немоћан сам, не могу, желим бити добар, помози ми“, – усрдно, са сузама се помоли, а потом – знате како мајка трчи своме детету, када оно заплаче, када му се нешто деси, исто тако нас и Господ воли, и увек ће помоћи.

***

Ђаво се не може борити против смирења. А ми га немамо. Сви мислимо на себе, сви се трудимо да некако сами уредимо своју срећу, да ставимо себе на Божије место; а сваки горди човек је несрећан човек, он се удаљава од Бога; зато су светитељи избегавали почасти, у страху да ће се погордити и удаљити од Господа, да ће престати да Му служе, и да ће почети да служе свом Ја.

***

Ви видите, браћо, да духовно помрачење прати удаљавање Светла, који просвећује сваког човека, и прати дубоки мрак, тама. Коме није страшна та тама, ко је се не плаши? Ко неће бити спреман да бежи од ње, да би што пре дошао у чудесну, жељену светлост Спасења? Сећаћемо се и веровати, да је само Светлост Христова, Светлост духовна највеће благо, савршенство, блаженство. Вероваћемо и тежити Њој, Светлости Христовој.

***

Какве молитве су угодне Богу? Те, у којимо молимо заиста нешто корисно и молимо за славу Божију, и за добро ближњих, то јест, пројављујемо љубав према Богу и ближњима.

***

Молећи „Оче“, исповедамо, да љубимо Бога, као Оца; говорећи „Оче наш“, признајемо све хришћане за браћу и молимо се не толико за себе, колико за њих.

***

Хришћана не замишљамо као биће духовно, ослобођено свих земаљских брига и стега. Он је, пре свега, становник земље, која неминовно утиче на њега, и налаже на њега своје обавезе, и услове постојања; он је син своје отаџбине, коме служи, и део човечанства, коме припада, и заједно са тим, он је биће обдарено умом и срцем, са потребама свете вере, знања и добра, уз тежњу према вишем развоју на земљи, ради неба. У складу са тим призвањем, леже на њему различите бриге: према свету – његов дуг да се труди и уреди своје спољашње благостање, према отаџбини – да поштено испуњава обавезе свог призвања, и да служи на општу корист; и више од тога, да се стара о својој души, украшавајући је чистотом савести и добрим делима.