”Хришћанин је свагда оптимиста"

Митрополит архангелски и холмогорски Данило разговарао је са нама о правилном односу Цркве и друштва, како реаговати на критике и осуде свештенства, о савременој мисији Цркве, дуготрпљењу, како се борити са грехом пијанства, који је све присутнији у руским селима.

Митрополит архангелски и холмогорски Данило

Када разговарате са њим - чак и преко телефона - то је као да сте коначно пронашли веома блиског рођака, са којим се, из неког разлога, нисте видели годинама. Људи кажу за митрополита Данила да је човек веома једноставан, да сваки свештеник његове огромне митрополије може у сваком моменту доћи к њему на разговор, да он воли да путује, посећује митрополију. Ипак, морао сам да га питам за метро. Нудећи ми велику шољу чаја, одговорио ми је: ”У Москви долази до великог застоја у саобраћају, па понекад путујем метроом. Чак и уживам у томе.” У његовој, недавно оформљеној митрополији, води се активан црквени живот, активинији него било где на другом месту.

25. август 2012.год. – демолиран крст у Архангелском

-И једно и друго. Дужни смо и да се молимо и да говоримо, када је у питању наша вера, живот,васпитавање будућих поколења – када тиме утичемо на морал наших људи. Данас имамо приступ масовним медијима, интернету. И наравно, треба да изразимо наш активизам.

Често се стиче утисак да су интернет преузели људи који немају више од шест разреда школе, који ништа нису научили, који су напустили школу, и почели да живе на форумима и интернет сајтовима. Али, ако неко упорно хули на све, то мене не интересује, шта он пише, јер Бог не живи у његовој души. Дакле, има оптимиста, има песимиста, а има и хулитеља. Они хуле на веру, црквене власти, и целу нашу земљу – за њих је све лоше. Читајући тако нешто заиста бисте изгубили жељу за животом.

Наравно, хришћанин говори о проблемима – али он говори са надом у боље дане. Оно што ми говоримо другачије је од онога што неверници говоре. Предпоставимо да се и они и ми налазимо у некаквој безизлазној ситуацији. Али, ми имамо наду у помоћ Божију. Неверујући немају коме да се обрате.

Постоји мишљење да смо достигли некакву безповратну тачку и да је Русији не могуће да пронађе излаз из слепе улице. Са совјетске тачке гледишта – тако и јесте, јер је немогуће да се спасемо сопственим снагама.

Сећатели се места у Светом Писму – како су апостоли били ужаснути, када им је Господ рекао: ”Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство Небеско.” (Мат 19:23) На другом месту каже: ”Децо, како је тешко онима који су уздају у богатство ући у Царство Божије!” (Мк 10:24)

А важно је знати да се у старозаветна времена мислило да је човек, који је имао свега у изобиљу, и коме је Господ дао сва блага, живео по вољи Његовој. Ипак, одједном, испада да је богатим људима, онима који су очигледно живели по вољи Божијој, тешко да уђу у Царство Небеско. Природно, апостоли су поставили питање: “Ко се онда може спасити?”

А Господ им вели: “Човеку – то је немогуће.” Сопственим силама немогуће је. Али, с Богом, све је могуће.

Зато је хришћанин свагда оптимиста. Вечито. Јер он зна да је Господ над њим.

Али све што чинимо на овој земљи, морамо да чинимо с миром. Узмимо за пример наше свештеномученике, у земљи Архангелској, где ја сада живим. Они су отишли к Богу у миру, нису покушали да задаве своје мучитеље у последњим тренуцима свога живота...

Ово се односи и на наше изјаве – не треба да говоримо тако да нам пена удари на уста, већ јасно, аргументовано, дужни смо да лепо и достојно изнесемо свој став.

-Моја сестра, лекар, рекла ми је да је стандардно време потребно за преглед пацијента петнаест минута. У том кратком временском периоду лекар треба да слуша жалбе баке која је дошла на преглед, да утврди дијагнозу, напише лекарски рецепт и онда пацијент мора да има времена да напусти ординцију. А у стварности, док се пацијент смести, сконцентрише, одложи на страну своја ортопедска помагала, петнаест минута је већ прошло.

И све зато што немамо довољно лекара; то је разлог зашто наш народ није баш здрав.

Али, у духовној сфери, ситуација је још гора. Ту је катастрофална ”несташица” свештеника, а верника има много.

Наравно, човек би волео да има свештенике као оне на острву Сакхалин (од новембра 2001. до децембра 2012. митрополит Данило био епископ јужног Сакхалина и Курлских острва ) У овој парохији, црквене заједнице су мале. Парохијани који су се преселили са острва на копно кажу: ”Осећамо се веома непријатно у црквама ових великих градова. Цркве су старе, а иконе датирају из пре-револуционарног периода, долази много људи, па је немогуће разговарати са свештеником.”

Свештеник је као лекар. Он дође и одслужи Молебан, али то није довољно. Он треба да проведе бар пола сата до сат са својим парохијанима, да попије са њима чај, да разговарају. То је оно што им је потребно. Постоје Света Богослужења, али не постоји довољно свештеника, да омогуће једноставан разговор из срца. Често, само један такав разговор је довољан да доведе човека у цркву.

Такође је добро да имамо заједништво са људима изван црквених кругова. Лако је разговарати са људима који су тек дошли у цркву, али је много теже разговарати са људима који нису у њој. Међутим, то што они нису дошли у цркву не значи да јој се супротстављају. Сретнете се са људима, са њима поразговарате, и мало касније они упитају: ”Када служите? Можемо ли да дођемо да Вас видимо?” И у том тренутку, веза је већ успостављена.

Тако би требало да буде. Ви једноставно морате да се борите за људске душе – за сваку душу. Али, треба нам више свештеника, како би они слободно могли да имају заједништво са својом паством. Ми тренутно имамо мањак свештенства, активних мирјана и мисионара, и ми осећамо тај дефицит.

Током посете Пинежском ректорату

Током посете Пинежском ректорату

Али како свештеник да има заједништво изван цркве? И где?

-То је сасвим једноставно. Ако свештеник иде улицом у својој свештеничкој одећи– носећи мантију, а не ”цивилно” одело, он привлачи пажњу људи. Идете улицом или путујете авионом, возите се возом, или јавним превозом, или сте на бензинској пумпи, и ... људи вас виде. Они вам прилазе и почињу да постављају питања. Разговор почиње, и ето сусрета...Људи кажу да је то ‘случајан' сусрет. Међутим, ништа се у животу не дешава случајно.

Сећам се једног дана, када сам се као војник, враћао кући на одсуство Остало ми је било још шест месеци службе; тада нисам ни размишљао да идем на Богословију. Таква мисао никад ми није пала на памет. Међутим, моја мајка ми је рекла: ”Знаш, упознала сам једног изванредног свештеника. Рекла сам му о теби, и он жели да те види. Идемо да га посетимо!” – ”Шта, да идемо да га посетимо?” - “Да, једноставно идемо да га видимо.”

Ми се нисмо састали у храму. Сусрет се догодио у свештениковој кући. Седели смо и причали. Послужио нас је чајем. Не сећам се колико смо дуго остали, али био је то диван сусрет. Одузео сам му доста времена – то сам тек касније схватио – али он то ничим није показао. Пожелео сам да будем као он.

Знате ли како је један од наших свештеномученика, будући митрополит Нестор (Анисимов) срео св. Јована Кронштатског? Састао се са њим, да би га замолио да се моли за његову болесну мајку. Јован Кронштатски је дошао његовој кући, излечио његову мајку, и од тог тренутка, дете је пожелело да постане свештеник. Касније је постао свештеник, епископ, а онда митрополит. Коначно, примио је и круну мучениптва. Тај сусрет са св. Јованом Кронштатским догодио се не у цркви, већ у кући.

Дакле, за нас, цео свет је поље погодно за мисионарско деловање.

Освећење брода Нарјан-Мар; митрополит Данило и владика Јаков, јуни 2012.

-Понекад, особа која се изражава непријатељски другачије реагује када јој се одговори са смирењем. У мом искуству, било је много таквих случајева.

Када сам служио у Сакхалину, била је тамо један жена, на прилично високом положају, која је константно давала непријатне коментаре, поруге, примедбе. Међутим, схватио сам да је то њена дефензивна реакција: она је тако желела да оправда свој недолазак у цркву. До ток тренутка, она никада није ушла у храм Божији. Зашто? Зато што је пронашла мноштво несавршености у нама, свештеницима.

Али, после свега, ми смо живи људи, жива заједница. Црква је заједница људи који пате од истих болести, као и сви остали. Ако је вирус јак, онда он напада све около. Ако ми видимо лекара како шмрца и узима лекове, да ли кажемо: “Ох, он је болестан. Нећу да идем код њега.” Наравно да не.

То је у основи како сам ја тој жени објаснио ситуацију. Рекао сам: ”Зашто сте изненађени? Отворите Јеванђеље и видећете да је међу дванаест апостола Христових био и Јуда.” И у најкритичнијем тренутку, чак се и Петар одрекао свог Учитеља и издао Га.

Не би свако био спреман да опрости такве ствари. Предпоставимо да је муж преварио своју жену или жена мужа. Врли често, породице се распадају из таквих разлога. “Издао си ме, био си неверан, и сви већ знају о томе?! То је, то је неопростиво.”

Ипак, Петар се јавно одрекао Господа, и Господ му је опростио! И Он није изразио свој опроштај рекавши: ”Па, добро, иди с Богом и склањај ми се с очију.” Све му је опростио. Прочитајте те редове, заиста су невероватни. А шта са разбојником на крсту?

Само помислите колико се људи помолило Богу речима: ”Господе, уништи тог човека. Он је чудовиште! Он убија људе, отима децу од њихових очева, њихових мајки, отима чак и корицу хлеба. Тај човек је упрљан људском крвљу. Ипак, Бог није чуо ове молитве, а злочинац је наставио да напредује у свом злу! Неки би се чак окренули од Бога, говорећи: ”Ја ти се, Господе, више нећу обраћати, јер Ти си неправедан.”

Али Бог има своје сопствене планове. Водио је разбојника ка крсту, како би он ту могао да сретне Бога. Тај сусрет се није догодио у цркви, већ на месту страдања. И тај, у основи, злочинац, човек без савести, одједном се преобразио. Он је подржао Христа у тренутку када никога није било у близини; он је јавно изговорио речи подршке.

Жене мироносице су стајале у подножју крста, али оне су ћутале. Али овде, лопов, говори са крста као са подијума. Он објављује: ”овај човек ништа лоше није учинио.”

А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима, као што смо заслужили, а он никакава зла не учини.” (Лк. 23:41). Тај разбојник је јавно исповедио да је Он био Човек без греха.

И када је он признао да је био грешник, и да је Господ био без греха, његово срце се потпуно преобразило. Благодат га је дотакла, а пре свега, он је исповедио Бога Оца, и рекао је “Сети ме се Господе, кад дођеш у Царство твоје.” (Лк. 23:40-43) Шта може бити узвишеније од овога?

Често не знамо зашто Господ не жели да нас послуша. Ми кажемо: ”Господе, уради ово или оно!” У Дневницима св. Јована Кронштатског он каже: “О, Господе, обори тог човека! Он чини толико зла нашој земљи.” Св. Јован Кронштатски био је ватрене природе. Ипак, Господ је чекао. И човек мора да буде дуготрпељив.

Међутим, људи често пореде дуготрпељење са лењошћу. Један архиепископ једном је изјавио да људи често доборту називају слабошћу, а стрпљење статичношћу.

Дуготрпљење, смирење, је када се неко моли за другу особу и покушава да исправи неке неадекватности, али води рачуна да то не пређе границу и да не дође до личне осуде и непријатељства. Он не обасипа критикама таквога, јер то га не би призвало памети или га просветлило.

-Где год да постоје цркве, води се одређена битка: један човек пије а други не; трећи пије, али себи замера због тога. У селу са црквом, људи постају привржени тој цркви и живот почиње. Где уопште нема цркве, настаје безнађе. Људи немају снаге да се боре са грехом. То је оно што сам приметио на Северу.

Мало сам разишљао о томе. Мора да се организују мисионарска путовања, на која ће кренути активни хришћани – локални свештеници не могу испунити сваку потребу. На пример, група од неколико људи, укључујући свештеника и лекаре (на крају и тело и душа пати) требало би да оду у такво једно удаљено село, да разговарају и помогну људима. Мислим да је то могуће и неопходно да учине, али уз подршку државе. То је нешто што превазилази црквене пројекте – његова скала је исувише висока, па би то требало да буде заједнички пројекат.

За време посете епископа сергијево-посадског Феогноста у Суру и Верколу, август 2012

-То је веома добар пројекат. Ми често живимо поред нечег лепог, али не успевамо да ту лепоту примтимо. И одједном, људи долазе у село и кажу његовим становницима: ”Имате овде непроцењиви бисер! Ово је место где су се ваши очеви, деде, предеде молили Богу!” И они почињу да схватају. Почињу да помажу у обнови цркве, учествују у послу, и како они почињу да учеству у том раду, живот постаје уреднији, живот постаје све бољи и бољи.

После свега, Црква има све што је неопходно за исцељење човекове душе. Када сте у рату, треба да истерате непријатеља, да га избаците из равнотеже. То је оно што се сада дешава. Човек губи равнотежу. А мир може бити само на једном месту – другог нема. “Мир вам!” говори Христос, када се појавио пред својим ученицима.

То је мир Христов, који је у стању да заустави најезду старасти. Црква је основана у циљу да лечи, да излечи, да угаси те страсти. А те страсти су бројне, да нас просто ломе. А то човек често не жели да призна себи. Он не разуме шта му се дешава. Често, он је једноставно играчака у рукама ђавола.

Али, човек се бори, труди, моли, и настоји да буде добар житељ своје домовине, добар отац, или мајка својој породици, добар пријатељ, све просто долази на своје место код те особе. Процес постављања ствари исправно не постиже са владањем, већ сопственом душом, са самим собом, својом породицом, са децом. Главна ствар је да схватите ту чињеницу.

Када сам служио у Сахаладину, неки значајни људи би посећивали острво једном годишње. Они су били лекари, укључујући ту и високо образоване стручњаке. Колико су људи спаслили од смрти! Иако нису имали код себе сву неопходну опрему, поседовали су ризницу искуства и добро, отворено срце. Виђали би се са пацијентима од јутра до вечери. На основу њихових налаза, објаснили би онима које су прегледали да, ако такви и такви симптоми настану, морају брзо да оду на копно и обрате се доктору.

Болест се може зауставити ако се обратите специјалисти на време. Али исто тако, болест може да напредује до тачке када више нема помоћи.

Посматрамо нешто аналогно и у духовном животу. Људима треба рећи шта им се дешава. Њима треба послати мисионарску силу. Можда, они у селима, не би слушали прве године, ни следеће. Али пете године, или десете, они ће почети да слушају.

Особа, која је целог свог живота радила оно што је требало, лако може рећи: ”Ја сам свој живот проживео. Видим да оно за шта сам се молио није по вољи Божијој, и зато више нећу за то да се молим.” Али, они настављају да се моле, до самог краја.

А ми желимо да имамо све, одмах. Уосталом, ми живимо у потрошачком друштву, где можемо да научимо ”страни језик у петнаест лекција.” То не може тако. Све што смо некада имали, разбијено је и уништено током многих деценија. А обнова траје свега двадесетак година.

Делић секунде - и човек доживи саобраћајну несрећу. А потом су потребни месеци, па чак и године, да се организам опорави. Потребно је време и трпљење.