13. децембра 2013. године председник Одељења за спољноцрквене везе митролиполит Волоколамски Иларион одржао је реферат «Хришћанство у савременој Европи: нова стварност» на I Московском међународном форуму „Религија и свет“.
Данас говоримо о томе како сарађују религиозне традиције на нашем Европском континенту, у нашој земљи и у нашем граду. Мислим да би било исправно да погледамо каква је тренутна ситуација у којој смо се нешли после догађаја који се у нашој земљи дешавају у току последњих 25 година и да упоредимо нашу ситуацију са ситуацијом у земљама Европске уније. Ово треба учинити зато што се заправо ради о конфликту вредносних систама у врло различитим размерама.
Говорећи о искуству наше земље треба истаћи да је последњих 25 година било обележено обновом верског живота који нема апсолутно никаквих преседана. Притом се овај препород дотакао свих религиозних традиција, свих овде присутних – то су и православни хришћани, и хришћани других конфесија, то су и муслимани, и Јевреји, и будисти. Представници свих традиционалних вероисповести Руске Федерације могу посведочити да се верски препород директно дотакао сваке конфесије коју представљају. Тако су за Руску Православну Цркву која је вишенационална Црква и обједињује православне вернике, не само у Русији, већ и другим суседним државама, ове године представљале обнављање структура без преседана. Довољно је рећи да смо отварали по хиљаду храмова годишње или по три храма дневно. Мислим да у историји светског хришћанства никад није било оваквих преседана.
Ове године смо славили Милански едикт цара Константина који је издат 317. године. Можда се и тада препород црквеног живота одвијао сличном брзином, али нажалост, за то време немамо ни статистику, а за наше време статистика постоји. И она говори о апсолутно невиђеним размерама препорода религиозног живота. На пример, у време прославе 1000. годишњице Крштења Русије 1988. године, Руска Православна Црква је имала 20 манастира, а сад их имамо 805, и скоро на свакој седници Светог Синода доносимо одлуке о отварању нових монашких обитељи. А шта је манстир? То нису само зидови, конаци, већ и људи, и то не они који су једноставно дошли у храм на службу у недељу, а онда настављају да живе сојим животом – то су људи који се одричу породице, природних услова за рад и одмор човека и који прихватају подвиг пожртвованог служења. И свих ових 800 и нешто манастира су данас пуни монаха и монахиња – људи који су се одрекли света како би служили Богу.
Размислимо о овом феномену и о томе да се све то дешава у време које се на Западу назива постхришћанским, зато што су многи у западним земљама уверени да је време процвата хришћанства, па и религије уопште, далеко иза нас, да је религија ствар прошлости и да савремено човечанство треба да се креће ка све већем и већем удаљавању од религиозних вредности. Нажалост, управо то се и дешава у читавом низу земаља Европске уније.
Док је пре 25 година Совјетски Савез био атеистичка држава, а Европа нас је подсећала на религиозне вредности и чак је предузимала напоре да заштити ове вредности, а ми смо се више пута обраћали нашим европским партнерима у међурелигиозном и међухришћанском дијалогу да заштите право наших људи да исповедају своју религију, сад ова два света као да су заменила улоге. Данас се у нашем друштву види процват религизне традиције, стварна, а не декларативна слобода вероисповести, а у европском друштву све чешће и чешће видимо случајеве прогона религије, дискриминације по религиозном критеријуму и намерну тежњу да се религиозна традиција потисне из друштвеног простора.
Једну од илустрација овог процеса представља тежња читавог низа западних политичара да избаце верске симболе из друштвених простора. Ових дана је у Норвешком једна од водитељки телевизијског дневника била отпуштена због тога што је за време програма имала ланчић с крстићем. Демонстрација главног хришћанског симбола је по мишењу руководства телевизијског канала, могла постати извор раздора и злочина. Хајде да се замислимо над овом логиком: крстић око рата може представљати извор раздора и злочина. Сећам се совјетског времена кад су код нас у школи наставници скидали крстиће ученицима ако би приметили да се испод оковратника кошуље види ланчић. А сад сличну појаву видимо у Европској унији која целом свету декларише демократске вредности, слободу вероисповести и гордо се истиче као пример другим земљама, регионима и цивилизацијама.
У данашње време политичар у Европској унији нема права да мотивише своје поступке религиозним аргументима. Кад је градоначелник француског града Арканга Ж.М.Коло због верских разлога одбио да региструје хомосексуални савез поднета је жалба против њега и сад овом човеку прети затворска и новчана казна због дискриминације. Притом је солидарност с њим изразило 20 хиљада француских градоначелника и њихових заменика, чланова организације «Заштита детињства». Међутим, њихов глас нико неће слушати, као што нико не слуша глас људи који су изашли на демонстрације на којима је учествовало више хиљада људи након што је у Француској усвојен зекон о признавању хомосексуалних савеза као једног од облика брака. Укупно је преко милион људи учествовало у овим демонстрацијама, били су растерани пендрецима и сузавцима, а руководство Француске је игнорисало ове протесте који говоре о томе да се политика француске државе, као и многих других европских држава, коси с јавним мњењем – с мишљењем већине – и у суштини представља насилно наметање људима идеолошких гледишта која нарушавају традиционални начин живота.
Данас у Европи влада морални релативизам, односно представа о томе да сваки човек или заједница могу да одреде за себе сопствену скалу моралних вредности која не мора обавезно имати везе с општељудским вредностима. У овом контексту се данас циљно подривају породичне вредности које се заснивају на хришћанској традицији. Неизглед, шта може бити очигледније од породичних вредности, јер све религиозне традциије, на пример, присутних у овој сали – једнодушно сведоче о томе да брачни савез између мушкарца и жене има Богом установљену природу и да се благослов Божији огледа у томе да брачни пар треба да има онолико деце колико Бог благослови, а не онолико колико сами планирају.
На Западу сад влада потпуно друго гледиште: за брак може бити проглашен било који савез људи било ког пола и у било ком броју. Притом се сваком оваквом савезу даје право да усваја децу, односно да у суштини, наредним нараштајима преноси своје идеолошке поставке. То је подривање система вредности, при чему не говоримо о верском систему вредности или о систему вредности неке одређене религије, већ о оном систему вредности који је био универзалан за цело човечанство и који је народима Земаљске кугле омогућио да се плоде и размножавају по заповести Господњој.
Данас се овај морални систем који се заснива на представи о породици као о богоустановљеном свезу мушкарца и жене, који је створен из љубави и ради рађања деце свесно подрива. Ово се дешава под утицајем секуларистичке идеологије која се заснива на моралном релативизму и инсистира на томе да апсолутне моралне вредности уопште не постоје, да су све оне релативне и ако овај или онај човек својим понашањем не крши права других људи, он може да живи онако како жели и да проповеда вредности које сматра потребним за уређење свог живота и живота људи из своје околине.
Ова идеологија се свесно усађује у образовни систем. Недавно је министар образовања Француске изјавио да ученици у школи треба да се избаве свих облика детерминизма – породичног, етничког, социјалног или интелектуалног. По инструкцијама министарства на чијем челу се он налази, од нове школске године ће у француским школама речи «дечак» и «девојчица» бити замењене речима «другови» и «деца», јер су «дечак» и «девојчица» - улоге које људи преузимају годинама младости или детињства, а ако желе, они ове улоге могу да промене.
Такође се наводи да родитељи нису мама и тата које је Господ дао детету, већ просто двоје људи који могу бити истог пола, и уопште није обавезно да се називају мама или тата – могу да се називају «родитељ бр. 1» и «родитељ бр. 2» или још некако другачије. И све ће се то називати породица, биће изједначено с традиционалним браком, а права ових заједница ће пред законом бити дефинисана као брачни савези.
Подривање вредносног система које се данас одвија у Европској унији, наравно, мора нас бринути, јер иако наша земља, хвала Богу, није члан Европске уније, она је безусловно део европског културног и цивилизацијског простора. И ми морамо имати на уму да вредносне поставке које се сад немећу у Европи и које је један од излагача данас назвао сатанским, наравно, проничу и проницаће и код нас, притом ће свако зближавање с Европом обавезно бити повезано с наметањем ових норми и гледишта. Ово се већ дешава у оним суседним земљама које добијају позив за различита придруживања Европској унији – притом им се као услов постављају усвајање закона о легализацији хомосексуалних савеза и сличне ствари.
Данас неки критикују нашу земљу због тога што код нас наводно нема демократије. Нека господа из Немачке су чак објавила да ће бојкотовати нашу Олимпијаду у Сочију зато што се, како се испоставља, код нас врши дискриминација над сексуалним мањинама: наводно закон о недопустивости пропаганде хомосексуализма међу малолетницима који је усвојен у Русији крши права ових мањина. Боље би било да су ова господа изразила протест због масовног истребљавања хришћана на Блиском истоку – нешто се не чују гласови ових европских политичара у заштиту хришћана који се киднапују, који се убијају, којима се секу главе. Кад монахиње отимају такозвани сиријски опозиционари читава ова публика ћути – то јој није занимљиво. А кад се у Русији уводи закон којим се наводно врши дискриминација сексуалних мањина – не зато што има је забрањено да постоје, не зато што су стварно лишене права, већ зато што им се забрањује да своје погледе пропагирају међу малолетницима – ово одмах изазива негодовање и протест. Мислим да је веома добро што такви људи неће присуствовати на нашим спортским манифестацијама – нека живе у гету који сами покушавају да створе. Жао ми је оних милиона људи који постају таоци сатанске и антихристове политике.
Сигуран сам да људи који су свесни погибељности и самоубилаштва ове политике у Европи данас има веома много. И они, наравно, с надом гледају у Русију. Можда није случајно што је јуче у посланици Федералној скупштини Руске Федерације председник говорио о конзервативизму цитирајући изванредног руског религиозног философа Николаја Берђајева који је говорио да конзервативизам не спречава кретање нагоре и напред, већ кретање уназад и надоле. Данас се испоставило да је наша земља, у суштини, заштитница конзервативних вредности, здравог конзервативизма у најпозитивнијем смислу ове речи. Он је апсолутно неопходан у ситуацији кад влада морална распојасаност коју видимо у савременом европском друштву.
Веома бих желео да се надам да ће верске конфесије Руске Федерације и верске конфесије нашег града и даље обједињавати своје напоре ради заштите традицоналних вредности на којима се вековима градио живот целог човечанства и нашег народа.
Треба да имамо на уму речи којима се Господ обратио израиљском народу: «Ставио сам пред вас живот и смрт – благослов и проклетство, зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје» (в. 5 мојс. 30, 19). Морални оријентири које проповедају традиционалне религије усмерени су управо на то да људи бирају живот, да живе они и потомство њихово. А они оријентири које данас нуди западна секуларистичка цивилизација директно и право воде ка постепеном изумирању европских народа. Зар демографска криза која је захватила земље Западне Европе није директна последица идеологије усмерене на уништење породице која се неколико деценија усађивала у свест људи? То је дирекна последица, дакле, ова идеологија је самоубиствена и то не у преносном, већ у буквалном смислу, по европско становништво.
Јуче је председник говорио о томе да за последњих четврт века у нашој земљи први пут променила демографска тенденција и да је забележено више рођења него смрти. Мислим да је то веома радосна вест. Нова ситуација у којој смо се сад нашли у многоме је последица државне политике у погледу заштите породице и пропаганде породичних вредности, али је такође последица консолидоване позиције традиционалних религија Руске Федерације.
Свима нама бих желео да живимо у држави која цвета, у граду који цвета, да се број њихових становника повећа и да моралне вредности увек заузимају важно место у животу нашег друштва.
