Те мудре, кротке, сиједе старице са марамама на главама, дубоким борама на лицима, врло често погрбљене до земље успјеле су да сачувају искрену душу рускога народа. Давно је Ф.М. Достојевски говорио да руски човјек неможе да живи без вјере, јер му управо вјера даје достојанство и она га чини човјеком. То достојанство као израу праве духовности и побожности носиле су у својим срцима руске баке, онда када је то било најтеже и најпотребније. Оне су знале да хришћански пут није нимало лак, али су у исто вријеме чврсто и непоколебљиво вјеровале да је хришћанство пут који их води у живот вјечни! Док су се многи синови атеизма смијали над њима, оне су тихо ишле по своме путу, такорећи непримјетно, а њихов пут је био само један – пут храму Божијем. Док су се научници бавили лажним теоријама и доказивањима о непостојању Бога, бабушке су својим простим, сеоским и необразованим умовима спознале целокупну тајну Божијега промисла о спасењу свијета и човјека. Њима није био потребан доказ или научно откриће, оне су својом вјером, коју Христос тражи од свих нас, спознале да је Он заиста Син Божији који је дошао да спасе и нађе оно што је изгибљено. И заиста у личностима руских бака испуниле су се Господње ријечи – хвалим те Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних, а открио простима.
Оне су, речено пјесничким ријечима постале прави украс сваког храма у Русији. Чврсто стојећи на својим већ старим и немоћнима ногама, оне нису пропуштале ни једну службу Божију. Опште је познато да су се службе у руској Цркви одувијек славиле својом торжественошћу и многосатним молитвеним бдењем. Али за њих то није био проблем, јер су управо из светих служби црпјеле благодат која им је давала снагу да служе Господу до задњег момента свога живота. Искрени молитвени подвиг за бабушке је био норма живљења који их је водио к познању Истине. Оне су живјеле радошћу сваког црквеног празника, који су им доносили духовну утјеху и крјепиле њихову вјеру. Учествујући у богослужењу блажене старице стојале су храбро пред онима који су сурово рушили цркве и манастире. Док су безбожници спаљивали иконе и црквене утваре, оне су палиле свијеће и узносиле молитве пред светитељским образима просећи и молећи милости у Свевишњега Господа. Па и чак онда, када су скоро сви храмови били заворени, њихове дрвене, сеоске куће постале су великољепни храмови у којима се тајно, углавном ноћу уз тиху свјетлост кандила и свијећа узносила молитва Господу. И данас свака кућа у руском селу има богато украшен иконостас пред којим се слави Господ и сви светитељи. Вјечно упаљено кандило пред иконом Пресвете Богородице, која се посебно поштује у Русији, говори о искреној љубави и поштовању према Мајци Божијој. И та њихова вјера била је награђена мноштвом чудотворних и мироточивих икона Пресвете Богородице, које су избављале руски народ од пропасти у тешка времена руске историје. Због свега тога са пуним правом можемо рећи да управо бабушке нису дозволиле да пламен правослане вјере не напусти Русију.
Страхопоштовање и благочестиви однос према храму Божијем у њиховим срцима заложено је још од дјетињства. Оно што је увијек, а тако и данас, посебно красило сваку руску бабушку јесте искрени страх Божији према светињи и благочестиви начин живота. Љубав према Цркви изражавала се сталном бригом о чистоћи и украшавању храма Божијег. Свака икона, црквена утвар и све што се налази у храму за њих је предмет посебног поштовања и блгоговјења. Просто је немогуће наћи цркву или манастир у Русији а да се одмах не примјети дјело бабушкиних руку. И споља и изнутра све је украшено разнообразним цвијећем, које ствара посебну атмосферу и свједочи о великој љубави према Цркви Христовој.
Пост, молитва, жива вјера, послушање према баћушки, стварају искрени примјер јеванђелскога живота. Због тога је живот по вјери и живот са Богом за сваку од њих био једини прихватљиви. Оне живе скромно, онако како то доликје правоме хришћанину – проводећи живот у складу са јеванђеским заповјестима и црквеним правилима.
Међутим главна улога руских бака састоји се прије свега у духовном просвећењу руске омладине. Ни једна школска и педагошка установа није толико доприњела духовном и моралном васпитању омладине као што су то учиниле благочестиве старице. Када су школе и институту и комунистичкој Русији насађивли нове етичке вриједности, бабушке су своју унучад васпитавале и поучавале традиционалним духовним принципима православне вјере. Свака бака је у своме унучету засијала зрно Православне духовности, која је била његована и узгајана у складу са древним обичајима и традицијом. Читајући управо руске бајке, а не западноевропске, учећи их руским народним пјесмама и играма, счувале су огромно културно наслијеђе. Не, то никако није учинило руску омладину старомодном, него прије свега духовно и морално здравом нацијом која никада није заборавила своје корјене и националну припадност. Цјелокупно руско друштво одаје велику заслугу својим бабушкама за очување православне традиције и обичаја. И данас руско село одише богатством прошлости и древности. То постаје посебно изржено током великих црквених праздника, када послије служби народ по својим домовима продужава да прославља Господа уз обиље лијепих обичаја.
Заиста је Господ на један премудар начин сачувао вјеру у рускоме народу током комунистичког од потпуног заборава. Он је знао за велику силу духа рускога народа и зато је чекао његово покајање. И покајање је заиста дошло. И то искрено покајање које је донијело огроман духовни плод, о чему данас свједоче хиљаде обновљених цркава и манастира, милиони свештенослужитеља и вјернога народа. Али духовни препород се десио управо захваљујући руским бабушкама које су сачувале сјеме и клицу руског православља. Свијећа руске душе горила је у њима сувише јако и због тога није била угашена атеистичком идеологијом. Та сјемена су пала на плодно тло, на велику земљу руску натопљену крвљу светих мученика, свештеника и монаха који су били убијених од безбожних комуниста. У томе и јесте тајна љепоте и богатства рускога Православља и руске државе.
